Šesti mart bio je težak dan za moje istomišljenike – obustavljače nastave – i za mene. Stigao je prvi deo plate za februar, u mojoj školi znatno umanjen, u nekim školama u Srbiji u iznosu od dve hiljade ili nula dinara. Godinama čitam mrziteljske komentare o prosvetarima, između ostalog – bore se samo za novac, samo im je do para stalo. Pitam sve ljude na svetu – zašto odlaze na posao? Nije li suština biti plaćen za svoj rad, da bi imao za život, kako za biološki opstanak tako i za svaku moguću nadgradnju?
Otkad smo u obustavi, izloženi smo svakakvim reakcijama. Negativne su šarolike, one pozitivne najčešće imaju isti obrazac – to je podrška koja je izražena putem sviđanja na društvenim mrežama, uz reči “bravo” i “svaka čast”. I onda je prvo IT zajednica pokrenula sakupljanje novca da se pomogne ugroženima. Jer mnogi od nas su u kreditima, mnogi izdržavaju članove porodice. A prosvetarska plata im je jedini prihod. Pridružili su se i drugi građani, koliko ko može, i objedinili su prikupljena sredstva pod okriljem fondacije “Alek Kavčić”.
U petak smo poslali tabelu sa našim imenima i potrebnim podacima, i posle par dana su nam legle uplate na račun. Na licima mojih saboraca videla sam osmeh olakšanja, u očima suze dirnutosti. Ovakav trenutak nije za pozivanje na ponos i dostojanstvo. Ovakav trenutak nije za gađenje i sram. Ponos, čast i dostojanstvo nam je uprljala država, koja decenijama unazad – nije važno koja politička koalicija je bila ili jeste na vlasti – drži plate prosvetnih radnika na samoj ivici prihvatljivosti, za puku potrošačku korpu. Gađenje i sram osećam tokom čitave svoje karijere, jer 33 godine zarađujem manje od mnogih ljudi koji imaju manje obrazovanja, manje posla, manje muke, manje stresa… Da ne brojim.
VELIKO HVALA. Veliko hvala ljudima koji su odvojili od svojih primanja, anonimno, a da nikad ne saznamo njihova imena i šta su žrtvovali da bi taj novac stigao do nas koji ceptimo na vetrometini nesigurnosti, koji smo hrabro poturili svoje kičme, rizikovali plate i radna mesta, VELIKO HVALA jer nismo ostali sami, jer nam neko čuva leđa. Čak i ako je ovo samo jednokratna briga, poduprlo nas je umorne, otupele, već pomalo posrnule.
Ovo se nije moglo sakriti i ne treba da se krije. Ali se očekuje lavina komentara, polupismenih, neinformisanih, gadnih i mrziteljskih. I one teške kvalifikacije – neradnici, bagra, ustaše, anarhisti, strani (ili DOMAĆI) plaćenici. O tome ću brinuti sutra. A vi, komentatori, nek’ vam je alal. Ide gas.
Koje opravdanje znaci dozvoljeno je sve bitno da ti je dzep pun bez rada , nije vazno ko placa . A komntari su na mestu kad je istina . Pa vas molko to boli , neka bice i otkaza nadam se
mukica jedna, šmrc-šmrc!
Nerazumem čemu su sada svi krivi sto ste plaćeni koliko ste radili . U kojoj državi se plaća nerad . Vršite diskriminaciju dece onemogućavate im osnovno pravo sa se školuju.