Нашој редакцији стигао је мејл који је потписала група просветних радника са циљем да, како наводе, информишу јавност о стању у школама и понашању директора. Текст преносимо у целости.
Када говоримо о директорима у основним и средњим школама, треба имати на уму да је њихова улога јасно прописана законима и правилницима. На папиру, они су одговорни за све: руковођење школом, распоређивање наставника, финансије, квалитет наставе, безбедност ученика, извештавање о свом раду, доношење општих аката. Укратко – директор би требало да буде мотор који покреће школу, гарант стабилности и квалитетног образовања.
Али, то је само теорија. У пракси, често сведочимо великом раскораку између онога што пише у законима и онога што се заиста дешава у школама. Уместо да буду лидери заједнице, директори често постају продужена рука политике, послушници који се више баве сопственим положајем него што раде за добробит ученика.
Прелиставајући законске дужности директора школа, наилазимо на занимљиве контрадикције.
По закону, директор мора имати одговарајуће квалификације, дозволу за рад, завршену обуку и лиценцу за директора. Управо тај испит био је, наводно, разлог за смену директорке ОШ „10. октобар“ Мелинде Ђурић Киш. Али сви знамо – не само из прича, већ и из искуства – да у Суботици И широм Србије постоје директори који тај испит никада нису положили, иако деценијама седе у фотељама. Како им то успева? Једноставно – лојалношћу СНС режиму.
Закон нуди и „резервну опцију“ – директор основне школе може бити и неко ко не испуњава све прописане услове, уколико нема кандидата са траженим квалификацијама. А кандидата, гле чуда, готово да и нема!
Зашто би ико са здравом памећу и образа пристао да буде марионета? Да се шета у Ћациленду у новим ципелама, извршава наређења и ради против колега са којима дели хлеб већи део живота?
Људи знају да основни услов за функцију није знање ни стручност, већ спремност да се повинујеш властодршцима. Газда каже – ти вежеш коња. Газда викне – ти климаш главом. Зато кандидата нема. Зато професор који зна значење речи „част“ одбија кандидатуру. Зато је Исо Планић, један од најугледнијих просветара и Суботичана, остао без посла.
„Директор одговара за свој рад и може бити разрешен у случајевима прописаним законом“ – тако пише.
У пракси, директори нису разрешени јер нису радили свој посао, већ зато што су 17. маја отворили врата школе студентима и шетачима да преспавају у сали за физичко или нису по сваку цену покушавали да онемогуће чак И законски штрајк запослених. Потпуна случајност, наравно, да су разрешени баш ти И такви директори.
„Директор обезбеђује квалитет образовно-васпитног рада школе и одговоран је за његово спровођење.“
Лепо звучи, али бисмо волели да се та одговорност односи и на директоре и њихове помоћнике који су успели да посвађају сопствене колективе. На оне који пролазе поред колега без поздрава, или се десет дана не сете да им се представе. На директоре којима недостаје минимум културе, етике и поштовања да нормално разговарају са запосленима – без обзира на политичке ставове.
У школи би интерес детета морао бити на првом месту. Али како да буде, када колеге често ни међусобно не разговарају? Како да планирају подршку ученику када је комуникација разбијена, а једини канал који остаје – вибер поруке – постаје средство селективног обавештавања? За „нелојалне“ поруке стижу касно или никако, док СНС присталице преко ноћи постају „најбољи педагози и највећи пријатељи деце“.
Кад се самовреднују, што је такође у опису њиховог посла, директори то чине по узору на вођу који Србију проглашава „економским тигром“. Тако је и наше школство „савршено“, барем у њиховим извештајима: предан рад, посвећеност, безброј организација, педантност у сваком детаљу. То што ми тај квалитет не примећујемо, а директоре ретко и виђамо у школи – вероватно је наша грешка.
Посебно је занимљива следећа тачка:
„Директор одлучује о распоређивању наставника, стручних сарадника и других запослених у школи.“
Крајем августа, два-три дана пред почетак наставе, ситуацији у школама пристајали би само епитети осветољубивост И подмуклост. Тек тада су многи наставници, који годинама раде у школи, сазнали да им је фонд часова знатно смањен, док је велики део норме пребачен новопридошлим колегама. Исти су, наравно, глас више за актуелног директора школе. Сјајно режирана ситуација, штета што нико не сме да се похвали ко је осмислио ову пакост.
Нису формално отпустили наставнике који су штрајком и јавним иступима подржали борбу за праведније друштво – не, никако. Само су им одузели хлеб у тренутку када су у свим другим школама већ били попуњена радна места, па више нису имали где ни да траже посао. На њихова места доведени су људи који деценијама нису радили у просвети или су радили потпуно другачије послове. Природни процес заборављања учинио је своје – велики проценат претходног знања је нестао. Ипак, сада предају у нашим школама.
Као и кроз историју, репресија се спроводи по провереном рецепту – застрашивањем. Слични механизми виђени су и у тоталитарним режимима где је уклањање непослушних служило као пример другима да ћуте и следе линију система.
Из својих мишјих рупа измилели су и СНС мишеви, који су до јуче ћутали. Наизглед јачањем СНС директора, они се појављују као савршен материјал за помћнике директора, чланове Школског одбора и остале функције које траже лојалност, а не стручност.
„Директор је одговоран за коришћење средстава предвиђених финансијским планом, за одобравање и наменско коришћење тих средстава.“
Међутим, у пракси, да би се у мрачном ходнику уградило светло, потребно је да неко настрада. Уградња климе у учионици у поткровљу – готово немогућа мисија. Фасаде школа изгледају као огледало душа директора – налик портрету Доријана Греја – споља пропадају, а одговорност је непостојећа. Ако неки комад малтера падне на ученике, „нико није крив“.
„Директор подноси извештаје о свом раду.“
Истина је, али папир трпи све. Кадија и тужи и суди у истој особи, па извештаји бивају прихваћени уз аплауз.
„Директор доноси и опште акте.“
То значи да се бави систематизацијом радних места. Надамо се да ће сви имати подједнаке обавезе, јер четрдесеточасовна радна недеља у просвети одавно је растегљив појам – за једне бескрајно растегљив, за друге готово неподношљиво скучен.
Папир трпи све, али реалност у школама је другачија – од селективног обавештавања, преко реваншизма, до потпуног занемаривања интереса ученика. Систем ствара послушне марионете, а они који поштују част, знање и колегијалност бивају маргинализовани.
Не можемо изоставити ни чињеницу да директори треба да остварују квалитетну сарадњу са родитељима И да они представљају школу у локалној заједници.
Ако су компромитовани својим иступањима и понашањем, могу ли подизати углед школе и бити поштовани?
Како могу очекивати да их ико озбиљно схвати?
Заборављају они да се по истим степеницама хода и према горе и према доле.
Док се правила и закони формално поштују, права сврха школства – образовање и заштита деце, често остају у сенци. Наш апел је једноставан: да се у школама вреднују стручност, част и одговорност, а не лојалност политици.
