Našoj redakciji stigao je mejl koji je potpisala grupa prosvetnih radnika sa ciljem da, kako navode, informišu javnost o stanju u školama i ponašanju direktora. Tekst prenosimo u celosti.
Kada govorimo o direktorima u osnovnim i srednjim školama, treba imati na umu da je njihova uloga jasno propisana zakonima i pravilnicima. Na papiru, oni su odgovorni za sve: rukovođenje školom, raspoređivanje nastavnika, finansije, kvalitet nastave, bezbednost učenika, izveštavanje o svom radu, donošenje opštih akata. Ukratko – direktor bi trebalo da bude motor koji pokreće školu, garant stabilnosti i kvalitetnog obrazovanja.
Ali, to je samo teorija. U praksi, često svedočimo velikom raskoraku između onoga što piše u zakonima i onoga što se zaista dešava u školama. Umesto da budu lideri zajednice, direktori često postaju produžena ruka politike, poslušnici koji se više bave sopstvenim položajem nego što rade za dobrobit učenika.
Prelistavajući zakonske dužnosti direktora škola, nailazimo na zanimljive kontradikcije.
Po zakonu, direktor mora imati odgovarajuće kvalifikacije, dozvolu za rad, završenu obuku i licencu za direktora. Upravo taj ispit bio je, navodno, razlog za smenu direktorke OŠ „10. oktobar“ Melinde Đurić Kiš. Ali svi znamo – ne samo iz priča, već i iz iskustva – da u Subotici I širom Srbije postoje direktori koji taj ispit nikada nisu položili, iako decenijama sede u foteljama. Kako im to uspeva? Jednostavno – lojalnošću SNS režimu.
Zakon nudi i „rezervnu opciju“ – direktor osnovne škole može biti i neko ko ne ispunjava sve propisane uslove, ukoliko nema kandidata sa traženim kvalifikacijama. A kandidata, gle čuda, gotovo da i nema!
Zašto bi iko sa zdravom pameću i obraza pristao da bude marioneta? Da se šeta u Ćacilendu u novim cipelama, izvršava naređenja i radi protiv kolega sa kojima deli hleb veći deo života?
Ljudi znaju da osnovni uslov za funkciju nije znanje ni stručnost, već spremnost da se povinuješ vlastodršcima. Gazda kaže – ti vežeš konja. Gazda vikne – ti klimaš glavom. Zato kandidata nema. Zato profesor koji zna značenje reči „čast“ odbija kandidaturu. Zato je Iso Planić, jedan od najuglednijih prosvetara i Subotičana, ostao bez posla.
„Direktor odgovara za svoj rad i može biti razrešen u slučajevima propisanim zakonom“ – tako piše.
U praksi, direktori nisu razrešeni jer nisu radili svoj posao, već zato što su 17. maja otvorili vrata škole studentima i šetačima da prespavaju u sali za fizičko ili nisu po svaku cenu pokušavali da onemoguće čak I zakonski štrajk zaposlenih. Potpuna slučajnost, naravno, da su razrešeni baš ti I takvi direktori.
„Direktor obezbeđuje kvalitet obrazovno-vaspitnog rada škole i odgovoran je za njegovo sprovođenje.“
Lepo zvuči, ali bismo voleli da se ta odgovornost odnosi i na direktore i njihove pomoćnike koji su uspeli da posvađaju sopstvene kolektive. Na one koji prolaze pored kolega bez pozdrava, ili se deset dana ne sete da im se predstave. Na direktore kojima nedostaje minimum kulture, etike i poštovanja da normalno razgovaraju sa zaposlenima – bez obzira na političke stavove.
U školi bi interes deteta morao biti na prvom mestu. Ali kako da bude, kada kolege često ni međusobno ne razgovaraju? Kako da planiraju podršku učeniku kada je komunikacija razbijena, a jedini kanal koji ostaje – viber poruke – postaje sredstvo selektivnog obaveštavanja? Za „nelojalne“ poruke stižu kasno ili nikako, dok SNS pristalice preko noći postaju „najbolji pedagozi i najveći prijatelji dece“.
Kad se samovrednuju, što je takođe u opisu njihovog posla, direktori to čine po uzoru na vođu koji Srbiju proglašava „ekonomskim tigrom“. Tako je i naše školstvo „savršeno“, barem u njihovim izveštajima: predan rad, posvećenost, bezbroj organizacija, pedantnost u svakom detalju. To što mi taj kvalitet ne primećujemo, a direktore retko i viđamo u školi – verovatno je naša greška.
Posebno je zanimljiva sledeća tačka:
„Direktor odlučuje o raspoređivanju nastavnika, stručnih saradnika i drugih zaposlenih u školi.“
Krajem avgusta, dva-tri dana pred početak nastave, situaciji u školama pristajali bi samo epiteti osvetoljubivost I podmuklost. Tek tada su mnogi nastavnici, koji godinama rade u školi, saznali da im je fond časova znatno smanjen, dok je veliki deo norme prebačen novopridošlim kolegama. Isti su, naravno, glas više za aktuelnog direktora škole. Sjajno režirana situacija, šteta što niko ne sme da se pohvali ko je osmislio ovu pakost.
Nisu formalno otpustili nastavnike koji su štrajkom i javnim istupima podržali borbu za pravednije društvo – ne, nikako. Samo su im oduzeli hleb u trenutku kada su u svim drugim školama već bili popunjena radna mesta, pa više nisu imali gde ni da traže posao. Na njihova mesta dovedeni su ljudi koji decenijama nisu radili u prosveti ili su radili potpuno drugačije poslove. Prirodni proces zaboravljanja učinio je svoje – veliki procenat prethodnog znanja je nestao. Ipak, sada predaju u našim školama.
Kao i kroz istoriju, represija se sprovodi po proverenom receptu – zastrašivanjem. Slični mehanizmi viđeni su i u totalitarnim režimima gde je uklanjanje neposlušnih služilo kao primer drugima da ćute i slede liniju sistema.
Iz svojih mišjih rupa izmileli su i SNS miševi, koji su do juče ćutali. Naizgled jačanjem SNS direktora, oni se pojavljuju kao savršen materijal za pomćnike direktora, članove Školskog odbora i ostale funkcije koje traže lojalnost, a ne stručnost.
„Direktor je odgovoran za korišćenje sredstava predviđenih finansijskim planom, za odobravanje i namensko korišćenje tih sredstava.“
Međutim, u praksi, da bi se u mračnom hodniku ugradilo svetlo, potrebno je da neko nastrada. Ugradnja klime u učionici u potkrovlju – gotovo nemoguća misija. Fasade škola izgledaju kao ogledalo duša direktora – nalik portretu Dorijana Greja – spolja propadaju, a odgovornost je nepostojeća. Ako neki komad maltera padne na učenike, „niko nije kriv“.
„Direktor podnosi izveštaje o svom radu.“
Istina je, ali papir trpi sve. Kadija i tuži i sudi u istoj osobi, pa izveštaji bivaju prihvaćeni uz aplauz.
„Direktor donosi i opšte akte.“
To znači da se bavi sistematizacijom radnih mesta. Nadamo se da će svi imati podjednake obaveze, jer četrdesetočasovna radna nedelja u prosveti odavno je rastegljiv pojam – za jedne beskrajno rastegljiv, za druge gotovo nepodnošljivo skučen.
Papir trpi sve, ali realnost u školama je drugačija – od selektivnog obaveštavanja, preko revanšizma, do potpunog zanemarivanja interesa učenika. Sistem stvara poslušne marionete, a oni koji poštuju čast, znanje i kolegijalnost bivaju marginalizovani.
Ne možemo izostaviti ni činjenicu da direktori treba da ostvaruju kvalitetnu saradnju sa roditeljima I da oni predstavljaju školu u lokalnoj zajednici.
Ako su kompromitovani svojim istupanjima i ponašanjem, mogu li podizati ugled škole i biti poštovani?
Kako mogu očekivati da ih iko ozbiljno shvati?
Zaboravljaju oni da se po istim stepenicama hoda i prema gore i prema dole.
Dok se pravila i zakoni formalno poštuju, prava svrha školstva – obrazovanje i zaštita dece, često ostaju u senci. Naš apel je jednostavan: da se u školama vrednuju stručnost, čast i odgovornost, a ne lojalnost politici.
