Današnja protestna šetnja od Željezničke stanice, kroz ulicu Đure Đakovića pa sve do centra grada počela je sa 16 minuta ćutanja. 16. minut bio je za maturanta Ekonomske škole koji je nakon više od četiri meseca izgubio bitku za život . Vukašin Crnčević 16. je žrtva nadstrešnice.
Simbolično je pre tišine u vazduh pušteno 16 golubova.
Postoje trenuci koji razdvajaju prošlost od budućnosti. Trenuci posle kojih više nema nazad, nakon kojih ili ustajemo ili nestajemo. Dosta je. Dosta je da životi nestanu u praznim brojkama, dosta je da ćutimo dok nam oduzimaju i dostojanstvo i nadu, dosta je straha koji su nam nametnuli kao sudbinu. 15. marta u Beogradu nismo bili rulja, bili smo narod. Milion srca koja kucaju u istom ritmu. U ritmu pravde i časti. Milion glasova koji ne pristaju na ćutanje, rekao je Vladan Mijatović, student Visoke škole strukovnih studija koji je zaposlen kao zdravstveni radnik u Somboru.
Svedočim raspadu našeg zdravstvenog sistema koji je propraćen nedostatkom osnovnih resursa, dugim listama čekanja i preopterećnim osobljem koje je u obavezi da radi u oskudici materijala, u kolektivima gde se gleda isključivo podobnost a ne stručnost dok se istovremeno resursi troše na dnevnice i reprezentacije.To je postala naša svekodnevica i surova slika realnosti, rekao je Mijatović dodajući da kao roditelj ne pristaje da strah bude jedina lekcija koju učim svoje dete.
Želim da zna da nadstrešnica postoji da ga zaštiti od kiše a ne da mu bude pretnja. Želim da veruje da pravda nije reč iz bajki nego temelj na kojem stoji svet. Ja sam student sa pedeset godina jer je vreme da učim od mladih. Vreme je da našoj deci kažemo: Sine budi mi otac jer u njihovoj snazi, organizovanosti i osećaju za pravdu leži budućnost koju nismo umeli da im obezbedimo.Ovo nije borba protiv Srbije nego borba za Srbiju u kojoj ćemo moći da pogledamo svojoj deci u oči i kažemo uspeli smo. Ovo je naša zemlja. Ovo je naša istina. Koračaćemo i boriti se sve dok ne postane stvarnost.
Prisutnima se obratila i studentkinja Milana Vlatković uz reči da samo svi zajedno možemo stvoriti bolje društvo. Ako se ne borimo sada šta nas čeka dalje? Da li ćemo prihvatiti sistem koji nas obeshrabruje, koji ne prepoznaje naš potencijal i koji umesto da nas održi tera nas iz naše zemlje da tražimo bolji život na nekom drugom mestu? Hoćemo sistem koji nas ne guši nego podržava , koji nas ne tera nego poziva da ostanemo i stvaramo bolje društvo. Nećemo stati dok nam se zahtevi ne ispune niti povući pred pretnjama i pokušajima da nas ućutkaju, rekla je Milana i poručila: „Budućnost ne dolazi sama od sebe. Mi je stvaramo.“
Svetislav Petković obratio se prisutnima svojom poezijom koja je naišla na ogromnu podršku okupljenih.
„…Ne bojim se ćelije ali ne volim ovaj zid,
bezbočni, bezbožni zatvaraju nam zid,
kakav je to vid?
Stigli smo do duvara.
gladan ne može da misli i da stvara…
Skoniti okove, skloniti šaku jada,
ako nećemo sada ja se pitam kada?“
