16 минута тишине за 16 жртава испод надстрешнице

Данашња протестна шетња од Жељезничке станице, кроз улицу Ђуре Ђаковића па све до центра града почела је са 16 минута ћутања. 16. минут био је за матуранта Економске школе који је након више од четири месеца изгубио битку за живот . Вукашин Црнчевић 16. је жртва надстрешнице.

Симболично је пре тишине у ваздух пуштено 16 голубова.

Постоје тренуци који раздвајају прошлост од будућности. Тренуци после којих више нема назад, након којих или устајемо или нестајемо. Доста је. Доста је да животи нестану у празним бројкама, доста је да ћутимо док нам одузимају и достојанство и наду, доста је страха који су нам наметнули као судбину. 15. марта у Београду нисмо били руља, били смо народ. Милион срца која куцају у истом ритму. У ритму правде и части. Милион гласова који не пристају на ћутање, рекао је Владан Мијатовић, студент Високе школе струковних студија који је запослен као здравствени радник у Сомбору.

Сведочим распаду нашег здравственог система који је пропраћен недостатком основних ресурса, дугим листама чекања и преоптерећним особљем које је у обавези да ради у оскудици материјала, у колективима где се гледа искључиво подобност а не стручност док се истовремено ресурси троше на дневнице и репрезентације.То је постала наша свекодневица и сурова слика реалности, рекао је Мијатовић додајући да као родитељ не пристаје да страх буде једина лекција коју учим своје дете.

Желим да зна да надстрешница постоји да га заштити од кише а не да му буде претња. Желим да верује да правда није реч из бајки него темељ на којем стоји свет. Ја сам студент са педесет година јер је време да учим од младих. Време је да нашој деци кажемо: Сине буди ми отац јер у њиховој снази, организованости и осећају за правду лежи будућност коју нисмо умели да им обезбедимо.Ово није борба против Србије него борба за Србију у којој ћемо моћи да погледамо својој деци у очи и кажемо успели смо. Ово је наша земља. Ово је наша истина. Корачаћемо и борити се све док не постане стварност.

Присутнима се обратила и студенткиња Милана Влатковић уз речи да само сви заједно можемо створити боље друштво. Ако се не боримо сада шта нас чека даље? Да ли ћемо прихватити систем који нас обесхрабрује, који не препознаје наш потенцијал и који уместо да нас одржи тера нас из наше земље да тражимо бољи живот на неком другом месту? Хоћемо систем који нас не гуши него подржава , који нас не тера него позива да останемо и стварамо боље друштво. Нећемо стати док нам се захтеви не испуне нити повући пред претњама и покушајима да нас ућуткају, рекла је Милана и поручила: „Будућност не долази сама од себе. Ми је стварамо.“