Ako ja ne budem živa, moja ćerka nastaviće da traga za svojim sestrama. Ne gubimo nadu, kaže Aranka Deli, žena kojoj su na porođaju „otete“ dve bebe, dve devojčice Klaudia i Aleksandra, 1996. godine. Želim da znaju da ih nismo dali ili ostavili i da smo ih tražili.
Ova hrabra majka verovala je u svoj instinkt da su devjčice žive dok su drugi zaaobilazili temu misleći da je upala u tešku depresiju. Ona je verovala a njena sumnja postaje stvarnost kada starija ćerka dobija Rešenje o upisu u birački spisak.
Uredno kontrolisana trudnoća i iznenadni porođaj kod dr Špira Zrnića
U 29. nedelji Aranka dobija vrtoglavicu i radi kontrole, zbog blizanačke trudnoće odvežena je u bolnicu gde ostaje na održavanju. Na odeljenje je prima načelnik dr Špiro Zrnić i prepisuje terapiju za zadržavanje trudnoće iako Aranka nije imala nikakvih tegoba. Nakon ležanja od nedelju dana počinje da curi plodova voda i dr Zrnić devetog dana uvodi indukciju i izaziva porođaj koji je po priči Aranke išao „na istrukciju“. Kad su mi rekli da guram, ja sam gurala ali osetila nisam ništa. Nikakve bolove niti da treba da se porodim. Dok sam se porađala pored mene je bila gomila ljudi čak i spremačica a i dr Knežević dok je glavna sestra Ružica Mihajlović zvala bolnicu u Beogradu da najavi rođenje dve devojčice od 1100 i 1000 grama. Dr Špiro Zrnić je unapred znao da neće preživeti, i to mi je govorio, priča svoju potresnu priču Aranka i dodaje da je trudnoću održavala na odeljenju ginekologije kao i da je sa tog odeljenja pregurana u porođajnu salu.
Ne znam zašto sam ja postala pacijent dr Zrnića ali uz pokušaj da nešto više saznamo o mom stanju dr Pogačnik nam je rekao da ne može ništa da uradi i da su mu reke vezane. Mnogo godina kasnije bilo mi je jasno o čemu je govorio.
Bliznakinje Klaudiu i Aleksandru odvoze u Institut za prevremeno rođene bebe a mene prebacuju na odeljenje sa porodiljama koje su dobile decu i donose im decu na podoj dok ja naprestano plačem.
Iako su iz Beograda po bebe došli oko 20 časova i realno stigli do beograda oko 23 sata ocu devojčica i Arankinom suprugu bilo je javljeno već sledećeg jutra da su bebe umrle. Aranki je to na najgrublji mogući način rekla sestra Ljubica Milovanović koja je povremeno dolazila u bolnicu da volontira u penziji rečima: „Tvoje bebe su umrle“.
Sela sam na krevet i počela da plačem a ona mi je potvrđivala i dalje. „ Jesu, jesu. One koje su odvežene za Beograd, dve devojčice.“ Muž je odmah kontaktirao Beograd da uzmemo tela radi sahrane međutim oni su njega odgovorili od dolaska. Rekli su da oni takve bebe ne izdaju jer se ovaj porođaj vodi kao pobačaj i da ako ih sahranimo ja se nikada neću oporaviti. Doktor Zrnić je pak suprugu tvrdio da sam u predseptičnom stanju i da treba mene da spašava a iz bolnice ja izlazim 30. avgusta bez ijednog popijenog antibiotika, priča Aranka.
Tada je sumnjala da su njene bebe uzete za medicinski eksperiment jer je imala osećaj da je dr Zrnić nešto ljut na nju a za slučajeve otetih beba, kao mlada majka, od 24 godine nije još čula.
Potraga kreće kada je stiglo i Rešenje o upisu u birački spisak
Laknulo mi jer sam shvatila da nisam sumnjala uzalud. Znala sam 18 godina da su žive i sada to osećam, kaže ova majka kojoj je neko iz lične koristi najgrublje oteo i prodao dve bebe uz reči, mlada si, biće još dece.
Tragala sam potajno, raspitivala se ali sve je išlo teško dok nije stiglo Rešenje za stariju ćerku a mu nije čuo emisiju na radiju o otetim bebama. Pozvala sam broj i dobila odgovore šta treba da tražim od bolnice u Subotici, Beogradu, Pogrebnog, matične službe, kaže Aranka i dodaje da je svaki odgovor bio gori od drugog.
Bebe dva meseca pre rođenja umrle
Potvrda od smrti su lažirane, JMBG brojevi kucani na mašini pa dopisivani, bez pečata, potpis lekara koji je ustanovio smrt je nečitak i bez pečata, dok mi je iz pogrebnog preduzeća stigao odgovor da su moje dve ćerke umrle dva meseca pre nego što su i rođene. Dok negde piše da su umrle od sepse na drugom nalazu pak piše da su umrle od nezrelosti pluće. Umrle su u razmaku od pola sata a i primljene u bolnicu u istom razmaku. Nelogičnost do nelogičnosti ali kada iza toga stoje „beli mantili“ sve se nekako moralo prihvatiti.
Umrle su 27.06. i 29. 06. a kremirane 20. septembra dok u matičnu knjigu umrlih nisu upisane sve do 2018. godine nakon mojih kriviičnih prijava, priča nam još Aranka dodajući da je raznim vezama i neprestanim traganjem došla do podatka da je njihov identitet skriven.
One imaju svoj JMBG broj dodeljen po rođenju kao i srpsko državljanstvo ali ništa više od toga nisam uspela da saznam, kaže Aranka i dodaje da je jasno da iza svega stoji dobro razrađen sistem više institucija ujedinjinih u kriminalnoj radnji otimanja odnosno krađi beba.
Aranka Deli sa Anom Pejić osniva Udruženje nestalih beba Vojvodine i zajedno sa drugim majkama hrabro se bori protiv sistemske aždaje u belim mantilima. Svaka njena krivična prijava odbačena je „greške“ lekara proglašene administrativnom greškom.
Arankinih beba danas već zrelih žena nema. Majka ih nije zagrlila a duboko u srcu Aranka zna da će ih videti, zagrliti i da će Klaudia i Aleksandra upoznati sestru i brata.
Nema mnoge dece. Kradu se. Otimaju. Prodaju. Surovo. Bez savesti. Bez odgovornosti.
