Ако ја не будем жива, моја ћерка наставиће да трага за својим сестрама. Не губимо наду, каже Аранка Дели, жена којој су на порођају „отете“ две бебе, две девојчице Клаудиа и Александра, 1996. године. Желим да знају да их нисмо дали или оставили и да смо их тражили.
Ова храбра мајка веровала је у свој инстинкт да су девјчице живе док су други зааобилазили тему мислећи да је упала у тешку депресију. Она је веровала а њена сумња постаје стварност када старија ћерка добија Решење о упису у бирачки списак.
Уредно контролисана трудноћа и изненадни порођај код др Шпира Зрнића
У 29. недељи Аранка добија вртоглавицу и ради контроле, због близаначке трудноће одвежена је у болницу где остаје на одржавању. На одељење је прима начелник др Шпиро Зрнић и преписује терапију за задржавање трудноће иако Аранка није имала никаквих тегоба. Након лежања од недељу дана почиње да цури плодова вода и др Зрнић деветог дана уводи индукцију и изазива порођај који је по причи Аранке ишао „на иструкцију“. Кад су ми рекли да гурам, ја сам гурала али осетила нисам ништа. Никакве болове нити да треба да се породим. Док сам се порађала поред мене је била гомила људи чак и спремачица а и др Кнежевић док је главна сестра Ружица Михајловић звала болницу у Београду да најави рођење две девојчице од 1100 и 1000 грама. Др Шпиро Зрнић је унапред знао да неће преживети, и то ми је говорио, прича своју потресну причу Аранка и додаје да је трудноћу одржавала на одељењу гинекологије као и да је са тог одељења прегурана у порођајну салу.
Не знам зашто сам ја постала пацијент др Зрнића али уз покушај да нешто више сазнамо о мом стању др Погачник нам је рекао да не може ништа да уради и да су му реке везане. Много година касније било ми је јасно о чему је говорио.
Близнакиње Клаудиу и Александру одвозе у Институт за превремено рођене бебе а мене пребацују на одељење са породиљама које су добиле децу и доносе им децу на подој док ја напрестано плачем.
Иако су из Београда по бебе дошли око 20 часова и реално стигли до београда око 23 сата оцу девојчица и Аранкином супругу било је јављено већ следећег јутра да су бебе умрле. Аранки је то на најгрубљи могући начин рекла сестра Љубица Миловановић која је повремено долазила у болницу да волонтира у пензији речима: „Твоје бебе су умрле“.
Села сам на кревет и почела да плачем а она ми је потврђивала и даље. „ Јесу, јесу. Оне које су одвежене за Београд, две девојчице.“ Муж је одмах контактирао Београд да узмемо тела ради сахране међутим они су њега одговорили од доласка. Рекли су да они такве бебе не издају јер се овај порођај води као побачај и да ако их сахранимо ја се никада нећу опоравити. Доктор Зрнић је пак супругу тврдио да сам у предсептичном стању и да треба мене да спашава а из болнице ја излазим 30. августа без иједног попијеног антибиотика, прича Аранка.
Тада је сумњала да су њене бебе узете за медицински експеримент јер је имала осећај да је др Зрнић нешто љут на њу а за случајеве отетих беба, као млада мајка, од 24 године није још чула.
Потрага креће када је стигло и Решење о упису у бирачки списак
Лакнуло ми јер сам схватила да нисам сумњала узалуд. Знала сам 18 година да су живе и сада то осећам, каже ова мајка којој је неко из личне користи најгрубље отео и продао две бебе уз речи, млада си, биће још деце.
Трагала сам потајно, распитивала се али све је ишло тешко док није стигло Решење за старију ћерку а му није чуо емисију на радију о отетим бебама. Позвала сам број и добила одговоре шта треба да тражим од болнице у Суботици, Београду, Погребног, матичне службе, каже Аранка и додаје да је сваки одговор био гори од другог.
Бебе два месеца пре рођења умрле
Потврда од смрти су лажиране, ЈМБГ бројеви куцани на машини па дописивани, без печата, потпис лекара који је установио смрт је нечитак и без печата, док ми је из погребног предузећа стигао одговор да су моје две ћерке умрле два месеца пре него што су и рођене. Док негде пише да су умрле од сепсе на другом налазу пак пише да су умрле од незрелости плуће. Умрле су у размаку од пола сата а и примљене у болницу у истом размаку. Нелогичност до нелогичности али када иза тога стоје „бели мантили“ све се некако морало прихватити.
Умрле су 27.06. и 29. 06. а кремиране 20. септембра док у матичну књигу умрлих нису уписане све до 2018. године након мојих кривиичних пријава, прича нам још Аранка додајући да је разним везама и непрестаним трагањем дошла до податка да је њихов идентитет скривен.
Оне имају свој ЈМБГ број додељен по рођењу као и српско држављанство али ништа више од тога нисам успела да сазнам, каже Аранка и додаје да је јасно да иза свега стоји добро разрађен систем више институција уједињиних у криминалној радњи отимања односно крађи беба.
Аранка Дели са Аном Пејић оснива Удружење несталих беба Војводине и заједно са другим мајкама храбро се бори против системске аждаје у белим мантилима. Свака њена кривична пријава одбачена је „грешке“ лекара проглашене административном грешком.
Аранкиних беба данас већ зрелих жена нема. Мајка их није загрлила а дубоко у срцу Аранка зна да ће их видети, загрлити и да ће Клаудиа и Александра упознати сестру и брата.
Нема многе деце. Краду се. Отимају. Продају. Сурово. Без савести. Без одговорности.
