Након три мејла упућена Управи Предшколске установе „Наша Радост” (без конкретног одговора и решења), као и низа позива на различите телефонске бројеве (комунална полиција, секретаријат за друштвене делатности и друге институције), коначно сам успео да дођем до некога ко ми је саветовао да пошаљем мејл секретаријату да би они контактирали Управу Предшколске установе „Наша Радост”, пише у писму читаоца а пре свега забринутог родитеља, које нам је стигло путем наше рубрике “Додај своју причу” где се још додаје да кључни проблем и даље стоји: деца свакодневно бораве у дворишту пуном сувих, напуклих и одломљених грана, које могу пасти у било ком тренутку.
Из Секретаријата за комуналне послове речено ми је да се „тек утврђује ко је надлежан”,
али да је вероватно то управа и директор „Наше Радости”. Иако тврде да су гране сечене пре мање од годину дана, питање је како не знају ко је надлежан, ако су заиста то радили пре мање од годину дана?
Ко је тад био надлежан ако се сада не зна ко је надлежан?
Такође, очигледно је да није ништа рађено јер стање грана указује на много дужи период игнорисања проблема.
Директор „Наше Радости”, према доступним информацијама, покушава да пребаци надлежност на друге службе, позивајући се на недостатак механизације и опреме, иако је, као руководилац, у могућности и обавези да преко телефона или интернета ангажује професионалце за обезбеђење и сечу опасних грана. Логично се поставља питање: чему служе сви помоћници и заменици директора,
уколико ниједан од њих не може да пронађе и ангажује службу за уклањање грана и шта конкретно сви они раде?
Такође, очигледно је да се упорно избегава писмена комуникација, вероватно зато што би сваки одговор на мејл остао као писани доказ о предузетим (или непредузетим) радњама.
Сви би радије да разговарају усмено, вероватно у нади да, уколико дође до нежељених последица, неће бити јасно ко је одговоран за пропуст.
У међувремену, деца се и даље изводе у двориште, а институције се, у суштини, баве пинг-понг одговорности.
Сматрам да је овакав приступ недопустив, с обзиром на то да се ради о безбедности најмлађих.
Волео бих да се укаже јавности на овај проблем, јер очигледно недостаје конкретна воља да се ствар реши брзо и одговорно.
Безбедност деце не сме бити тема о којој ће се бесконачно расправљати, већ приоритет који захтева хитну акцију.
Чекамо реакцију надлежних…
