Атентат на Зорана Ђинђића, петог председника Владе Републике Србије, извршен је 12. марта 2003. године. године у 12.25 часова, у дворишту зграде Владе Републике Србије, у Београду. Овај атентат је довео до ванредног стања у Србији и полицијске акције Сабља током које је ухапшено 11.665 особа повезаних са организованим криминалом.
Тог дана убијена је Србија и сваки покушај да крене напред.
Завереници су атентат припремали, такорећи, од дана када је Зоран Ђинђић постао премијер. Дугогодишње дисквалификације о Ђинђићу као „страном плаћенику и издајнику” преко ноћи су замењене новом, о Ђинђићу као мафијашком сараднику, „шефу криминалних породица”, „шверцеру цигарета” и сл.
Циљ ове политичко-медијске кампање био је дискредитација Ђинђића у јавности до те мере да би његово физичко уклањање заправо било пожељно „у корист Србије“. „Дуванска афера“, „Хапшење и изручење Слободана Милошевића“, „Покушај провале у Владин Биро за везе“, „Убиство Гавриловића“, „Побуна Црвених беретки“, само су неки од најзначајнијих афера које су завереници креирали са циљем да дискредитују и криминализују Зорана Ђинђића. Како покушај његовог политичког смењивања није донео очекиване резултате, али је Ђинђић политички постајао све моћнији, непосредно пред преузимање Војске СЦГ – у редовима завереника донета је одлука да га физички уклоне.
Крајем 2001. године, премијер Ђинђић је најавио да ће 2002. година бити година борбе против организованог криминала. Децембра 2002, пет месеци раније донети републички Закон о борби против организованог криминала, усвојен је и у Савезној скупштини СРЈ, чиме је ступио на снагу. Тим законом, у правосуђе су уведени Специјално тужилаштво за организовани криминал и Посебно одељење Окружног суда у Београду за организовани криминал (тзв. Специјални суд), који су основани месец дана касније. Такође, тим законом је уведена и институција сведока-сарадника.
Први сведок-сарадник Специјалног тужилаштва требало је да буде Љубиша Буха звани Чуме. На њега је 3. августа 2002. извршен неуспели атентат, након чега он у тајности одлази у Грчку. Децембра исте године минирано је постројење његовог предузећа „Дифенс роуд“, у чему су заједно учествовали припадници Јединице за специјане операције и Земунског клана. Крајем следећег месеца, Буха је вође ЈСО и Земунског клана јавно оптужио да су криви за 30 убистава, отмицу Ивана Стамболића, атентате на Вука Драшковића у Будви и на Ибарској магистрали и бројне друге злочине, те изјавио да за то има доказе и да би о томе сведочио у евентуалном судском поступку. Недуго потом, он одлази у Словачку.
Убиству премијера претходила су најмање три неуспела атентата И то код Бубањ потока, код Београдске арене и код Савезне скупштине.
Председник Владе Републике Србије и лидер Демократске странке др Зоран Ђинђић погођен је снајперским хицем 12. марта 2003. године у 12.25 ч, испред улаза број 5 зграде Владе Србије.
Атентат је извршио Звездан Јовановић припадник Јединице за специјалне операције, са прозора канцеларије 55 на другом спрату зграде Завода за фотограметрију у Улици адмирала Гепрата14.
Зоран Ђинђић је проглашен мртвим у 13.30 ч, у Ургентном центру у Београду, у који је стигао без пулса, крвног притиска и свести. Ране на срцу су му претходно зашивене али због обилног крварења и разнете јетре операција није успела. Операцију је вршио доктор Миљко Ристић. Обдукцијом, урађеном исте вечери, утврђено је да је улазна рана на Ђинђићевом срцу била величине 33 милиметара пута 22 милиметра, а излазна — 37 милиметара пута 25 милиметра. Такође, метак је био потпуно разнео и његову јетру и слезину, па је закључено да реанимација није ни могла бити од помоћи.
Председник Владе Србије Зоран Ђинђић је сахрањен, уз највише државне почасти, 15. марта 20023., у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Опело је служено у Храму Светог Саве а траса којом се погребна поворка кретала од Храма до Новог гробља била је засута цвећем. Поред чланова породице, функционера и чланова Демократске странке и највиших државних функционера, сахрани су присуствовали и многобројни страни званичници и представници дипломатског кора, политичких странака у Србији и Црној Гори, верских заједница, личности из културног и јавног живота, као и многобројни грађани. Према неким проценама, сахрани Зорана Ђинђића присуствовало је око 500.000 људи.
