Ја бих за ову државу, госпођо, погинуо, реченица је која ме је дубоко дотакла у разговору са нашим суботичким ветеранима који су се као група грађана, не као чланови удружења, јер каже то и нису, окупили да подрже младост која им улива наду да достојанство у Србији није умрло, код свих.
Добровољац сам био сам на свим ратиштима у Босни, Хрватској. Рањен сам 28. новембра 1991. у Вуковару и са живом раном сам се вратио на ратиште јер би за ову државу погинуо, каже нам Перо Ромак, ратни бојни инвалид и додаје како је на ратишту провео скоро четири године,
Јавио сам се ја и 1999. године када је пала прва бомба али рекли су ме одбили због година, каже Перо а у очима му се види понос што је тада бранио устав и територијални интегритет земље а данас може да стане испред младости Србије и брани исто, са поносом.
Стоји са својим саборцима који су након свих ратишта која су прошли данас живи зид, чврст бедем испред деце која су наша. Студенти, средњошколци, основци…
Никоме није лепо да буде напољу по овим врућинама али морамо због њих, због омладине, јер они знају да је ово пут да коначно дођемо до правне државе где се поштују закони и Устав, каже Александар Ћопић, ветеран и позива све грађане којима је битна правда да 28. јуна буду у Београду. Њихов је дан, дан ратних ветерана али и дан када Србија пише још један значајан догађај у историји обележавања Видовдана.
Нама је правда света и ми смо жељни правде. Нико у овој земљи не ферма законе почевши од председника ди којекавих газда док се закон још увек спроводи и важи само за малог човека, каже још Ћопић.
Сви људи који су били на ратишту били су спремни да положе живот за своју државу и ставили су јој се на располагање. Данас они готово да немају ништа а од државе траже бар поштовање и минимум што им по закону припада.
Не тражимо ми „Бог зна шта“ само оно што нам бар следује. Ова власт мрзи свој народ. Ветерани Словеније, Хрвати па чак и Албанци на Косову који су се борили против Србије су заслужили одређене привилегије док се од нас тражи да будемо патриоте.То је апсурд и ми живимо у земљи апсурда.
Андреј Аника, такође ветеран каже да свако ко има дете у суботу, 28. јуна мора бити у Београду.
То су наша деца и и ми живимо за то да постану добри људи. Дођите да заштитите децу , не због политике него због деце како би она млађа расла са тим да су правда, достојанство и поштење врлина а не мана друштва. У ратовим деведесетих ми смо бранили уставност и територијални интегритет и сваки борац био је спреман да животом брани земљу. Данас су ти исти људи одбачени, погажени, обешчашћени, неки су нашли корист и одбацили аршине достојанства а многи су заборавили шта је то. каже Андреј Аника и и истиче да сваког моралног човека треба да мотивише борба против неправде.
Није храброст јуришати на бункере него свест да урадиш нешто што други не смеју. Ми сада стојимо овде свесни смо шта може да буде али и даље стојимо и стајаћемо, закључује ветеран.
