Халида Бешлића први пут сам чула у нумери „Да зна зора“ коју је отпевао давне 1989. године са Жељком Бебеком. Ја сам тада тек креирала свој неки као назови „музички“ укус а онда су дошле и деведесете када су добре песме замењене „хитовима“ је.а.а Марије Милошевић и њеним другарицама. Наравно све је то продуцирао Жељко Митровић, који баш од тих деведесетих контаминира како естрадно тако и ово наше небо…
Ипак, данас не о њему. Нема смисла а и било би вређање јер данас пишем о великом човеку. Зашто великом? Зато што је живећи скромним животом са жељом да помогне свима „отишао кући“ као човек, уз песму и сузе свих народа Југославије, коју је волео.
Гледала сам један његов интервју где је рекао: „Како ја могу волети више Данце од Хрвата и Срба када смо заједно живели?“ а потом додао и да не може бити потпуно срећан док други око њега нису. Човек. Људина која ће вечно живети. Имао се рашта и родити.
Оплакују га сви. И они који су на некој свадби понекад наручили „Нећу, нећу дијаманте“ до оних што воле да запевају „Миљацку“, „Окуј ме царе“ или „Романију“ . Песма коју једнако певају сви они које је данас Халид Бешлић својом смрћу ујединио. Данас су на трговима у глас певане његове песме, са кнедлом у грлу и жалом за неким бољим временим.
Кроз све те сузе и песму протезало се једно. Да нам треба много Халида да се оперу сви слојеви прљавштине којима су нас прекривали неки који нису „Халид“ али би толико, данас, волели да су он.
„Не мере“. Неће да може. Ипак се поштовање, сузе и испраћај песмом, заслужују. Поштењем, добротом и скромношћу. Патриотизам се не осликава већим крстом него жељом да сви поштујемо своје једнако као и друге. Замишљам спровод неког тамо „нашег“ или „њиховог“ певача када оде на онај свет хоће ли извадити хрватски пасош и запевати како је јетру оставио у кафани или пак ону како „балије“ пливају по Дрини или ће можда неки други запевати како је тамо неке деведесетпете године запаљен пламен победе након којег је хиљаде људи остало без својих домова.
Певачи на жетон. Ништавила и бедници.
Данас се и Суботица опростила од Халида. Дошли су и једни и други, да запевају. Да прогутају кнедлу и сете се неких бољих времена. Да оду кућу и надају се да ће та времена поново доћи. Да ћемо, опет једном, сви бити као један , уједињени у доброти једног простог човека.
Халид Бешлић несебично је помагао комшијама, својим запосленима, пријатељима, колегама… био је добра душа. Отишао је у тренутку. У једној песми. У вечно сећање.
Кажу није осећао бол. Само је заспао.
