Iso Planić predavao mi je, nekada davno, geografiju. I ne samo to. Vodio je nas učenike tada Građevinske škole gotovo svakog vikenda u duge šetnje noću oko Palićkog jezera, na ekskurzije, planinarenja. Bio nam je drug, učitelj i roditelj, kada je to trebalo. Blag i uvek dobro raspoložen.
Onda sam o njemu pisala, sa njim pričala u svojim emisijama o njegovim planinarskim uspesima, od uspona na Mont Everest i druge planinske vrhove, kao i o uspesima sada već Politehničke škole gde je na mestu direktora bio od 2009. godine,
Sve do ove 2025. godine, kada se na prijemu povodom početka nove školske godine, oprostio od svog kolektiva uz reči : “Na kraju se valjda boduje kako smo igrali“. Iso Planić je generacije učio da igraju fer, da ne mora svaki vrh biti dotaknut ali da je uspeh krenuti sa uspinjanjem.
Ipak, ovo vreme zlo donelo nam je i iskušenja pred kojim danas nije samo kolektiv Politehničke škole nego i generacije koje dolaze.
Vreme u kojem se uspon na Mont Everest vrednuje manje od penjanja po kafanskim stolovima. Gde direktorska mesta zaslužuju one koje si vikendom plaćao da ti pevaju omiljenu pesmu i lepio im upljuvane novčanice na čelo. Danas direktorska mesta zaslužuju oni što imaju „papirče“ na kojem je broj članske karte bez struke i znanja svih slova azbuke.
Naučiće se, što bi rekli, u hodu. Važno je da je naš (a)!
Nije ovo sunovrat društva ovo je sunovrat generacija koje će u vrtićima slušati „Krimi rad“ dok će im idoli biti Kristijan Golubović i Miša Vacić.
Biće vam teško kada i vašoj deci postane normalno da diplomu pa čak i onu doktorsku kupe kao kilogram mesa u mesari „Jaran“ i da ih pritom ne bude sramota što će istom „ubiti nekoga“. To je vaše dete kojem ste dopustili da krene u vrtić, školu samo zato što moraju da uče pa makar i kod kafanske pevačice koja je spletom životnih okolnosti postala učiteljica.
Bilo mi je zanimljivo i priznala bih pomalo smešno kada sam čitala intervju sa nekom „onom damom“ koja je htela da bude šefica kontrole leta jer eto to joj se dopada. Završila za obućarku, otišla malo do Dubaija, pošteno je izmazali govnima a onda se vratila u Srbiju, učlanila se u stranku i nebo je postalo granica.
Kontrolori leta, profesori kojima je izgorela diploma, doktori bez diplome kojima je fetiš „karanje“ medicinskih sestara po bolnici, pravnici bez ikakvog znanja, arhitekte bez da ste išta nacrtali u životu, moralne nakaze ovog društva, da ne bih baš puno psovala želim vam da vam najmilije leče, uče i brane baš ovakvi. Nikako drugačije jer samo ćete tako osetiti svo blato i smrad onog u čemu se decenijama guše oni sa diplomama i bez članske karte.
