Pisala sam davno, pre više od 10 godina, u jednom od svojih tekstova da je Srbija pandemonijum ili u blagom prevodu „mesto paklenih muka“. Hram posvećenem demonima u kojem se zarad malo moći i novca sjatilo „i kuso i repato“ da naprave ono što je Srbija danas. Zemlja tuge.
Zemlja bola, plača majki, korupcije, kriminala i nastranosti.
Juče sam stojeći ispred zdanja u Novom Sadu, koje oslikava svu trulež ovog sistema zapazila jedno. Da smo žrtve svi. Ovako ili onako.
Majka Dijana Hrka danas je počela štrajk glađu, simbolično ispred Bajazitovog šatora, sa nadom da će se oni koji su krivi za smrt njenog deteta i za smrt još 15 osoba odgovarati. Oni pak drugi o kojima ću danas pisati, bez srama, za šaku dinara i sjaj šatora nazivali su je „samo političkom aktivistkinjom“, neki su joj govorili da se prodala za 38.000 evra dok su joj neki govorili da je loša glumica.
Dijana hrabro izdržava. Kaže, i da umre nije joj važno. Ionako je već do pola umrla.
Demoni bez kičme, bez straha za sutra svoja pokolenja juče su svoj obred obavili u Hramu, na Vračaru. Kažu tako to rade Srbi.
Veliki Srbi kojima se za Uskrs Hrist rodi, a da se prekrste, kao ne znaju.
Znaju još kako znaju ali ne smeju.
Sveti rat sila dobra i zla traje. Na jednoj strani su deca, mladost i onaj koji je od svega jači a na drugoj strani su oni neoprani, šugavi, puni čireva mali uvek gladni sjaja i moći – robovi.
Čirevi cure, udovi otpadaju, u glavi se čuju uzdasi i plač majki čija su deca ubijena ili oteta, ali fotelja u kojoj sedite sija sjajem koji zaslepljuje vid. Parče mesa koje žderete u skupim restoranima pretvara se u cvrljivu crkotinu koju vi eto danas skupo plaćate parama onih koji su juče 16 minuta ćutali, ridali ispred Železničke stanice gde sre vašim nemarom i zlobom ubili 16 nedužnih žrtava.
Nije to samo 16 žrtava.
Mnogo je to više.
Koliko je beba ubijeno?
Koliko je beba ukradeno?
Koliko je ljudi završilo na dnu reke?
Koliko se (samo)ubilo metkom u potiljak?
Koliko njih je željom da osete sjaj i bedu krenulo u taj vaš svet sa željom da se najede iste te crkotine i sedi u skupoj fotelji iz koju gamižu crvi.
Zaglupeli ste naciju, otuđili Srbiju i postavili pravila nekog ko je iznad vas, nesvesni da ste samo robovi onih drugih koji zapravo „gospodare“.
Koji će vas na pladanj, da se ugoste na vašim telima, staviti već koliko sutra kada im ne budete više trebali. Kada obavite posao i iskrivite stvarnost. To ste radili proteklih godina. Uspešno. Pretvorili ste našu zemlju u mesto bluda, razvrata, nemorala, korupcije i konstatne laži.
Živimo laž i plačemo bez suza ali tračak svetlosti postoji.
Ja sam taj tračak, tu nadu videla na svakom protestu. U studentima, suzama, ljubavi, požrtvovanosti i jednom posebnom mladiću koji na svakom protestu, peške, od grada do grada nosi krst.
Zaustavila sam ga u maju u Subotici, da popričamo. Zastao je, razmišljao i rekao može. Pojavila se tu i neka televizija iz Francuske kada je došao sveštenik i posavetovao ga da ne kaže ništa.
On je ipak rekao sve. Svu težinu krsta nosio je lako. Ja nekako znam da je krst nosio njega.
