Писала сам давно, пре више од 10 година, у једном од својих текстова да је Србија пандемонијум или у благом преводу „место паклених мука“. Храм посвећенем демонима у којем се зарад мало моћи и новца сјатило „и кусо и репато“ да направе оно што је Србија данас. Земља туге.
Земља бола, плача мајки, корупције, криминала и настраности.
Јуче сам стојећи испред здања у Новом Саду, које осликава сву трулеж овог система запазила једно. Да смо жртве сви. Овако или онако.
Мајка Дијана Хрка данас је почела штрајк глађу, симболично испред Бајазитовог шатора, са надом да ће се они који су криви за смрт њеног детета и за смрт још 15 особа одговарати. Они пак други о којима ћу данас писати, без срама, за шаку динара и сјај шатора називали су је „само политичком активисткињом“, неки су јој говорили да се продала за 38.000 евра док су јој неки говорили да је лоша глумица.
Дијана храбро издржава. Каже, и да умре није јој важно. Ионако је већ до пола умрла.
Демони без кичме, без страха за сутра своја поколења јуче су свој обред обавили у Храму, на Врачару. Кажу тако то раде Срби.
Велики Срби којима се за Ускрс Христ роди, а да се прекрсте, као не знају.
Знају још како знају али не смеју.
Свети рат сила добра и зла траје. На једној страни су деца, младост и онај који је од свега јачи а на другој страни су они неопрани, шугави, пуни чирева мали увек гладни сјаја и моћи – робови.
Чиреви цуре, удови отпадају, у глави се чују уздаси и плач мајки чија су деца убијена или отета, али фотеља у којој седите сија сјајем који заслепљује вид. Парче меса које ждерете у скупим ресторанима претвара се у цврљиву цркотину коју ви ето данас скупо плаћате парама оних који су јуче 16 минута ћутали, ридали испред Железничке станице где сре вашим немаром и злобом убили 16 недужних жртава.
Није то само 16 жртава.
Много је то више.
Колико је беба убијено?
Колико је беба украдено?
Колико је људи завршило на дну реке?
Колико се (само)убило метком у потиљак?
Колико њих је жељом да осете сјај и беду кренуло у тај ваш свет са жељом да се наједе исте те цркотине и седи у скупој фотељи из коју гамижу црви.
Заглупели сте нацију, отуђили Србију и поставили правила неког ко је изнад вас, несвесни да сте само робови оних других који заправо „господаре“.
Који ће вас на пладањ, да се угосте на вашим телима, ставити већ колико сутра када им не будете више требали. Када обавите посао и искривите стварност. То сте радили протеклих година. Успешно. Претворили сте нашу земљу у место блуда, разврата, неморала, корупције и констатне лажи.
Живимо лаж и плачемо без суза али трачак светлости постоји.
Ја сам тај трачак, ту наду видела на сваком протесту. У студентима, сузама, љубави, пожртвованости и једном посебном младићу који на сваком протесту, пешке, од града до града носи крст.
Зауставила сам га у мају у Суботици, да попричамо. Застао је, размишљао и рекао може. Појавила се ту и нека телевизија из Француске када је дошао свештеник и посаветовао га да не каже ништа.
Он је ипак рекао све. Сву тежину крста носио је лако. Ја некако знам да је крст носио њега.
