Сваки човик о чему: сања, вирује и чему се нада. Когод вирује лутрији, други когод срићи на коцки, рулету ел’ каком згодитку у кладионици.
Разматрат све тушта би било, но сваки Кршћанин би трибо знат да су војници бацали коцку кад су распели нашег Месију Исуса Криста.
И опед ћу споменит да има пуно ричи ал здраво мало дела, што чуди. Зашто чуди? Чуди ме. Одкуд сад толико лицемерја и неморала у свиту уопште,
ал ајмо сад прво од нас. У нашим традиционалним Црквама пуно је “добротвора” – који у стилу откупа грија по основу који је Мартин Лутер и закврцо своје тезе на врата Виртенбершке катедрале лита Господњег хиљаду петсто и седамнајстог, разочаран са свим оним што је видио тамо ди није мислијо да ће видит.
Тамо је владо новац, то се ради и данас и то је смртни гри. Маса свита је сирота, гладна па и жедна, посебно оде у Таванкуту. Ди нема водовод ал због алапљивости једни срадаваје други, па у своји бунарима немаје воде а нико од “добротвора” није казо “ево свите воде”.
Но на крај крајева нису ти и таки богати ни колико је црно под ноктом, не у њима влада зло које новцима откупит не можеду јел таке грије испашта потомство. И оталег креће она стара изрека да Бог удара ди највећма боли. Зато памет у главу док је вриме и не виру своју помодарством нег добрим делима триба свидочити. Пуно паметног и за душу спашавајућег делима је свидочијо покојни Патријарх Павле, који се возо обичним аутобусом са свитом чији је он био слуга, јел он је бијо тај који је служијо народу. И народ ку народ триба да се уразуми и једаред свати да само вира и искрена дела спашаваје, новци не.
