Међународна књижевна колонија СКД–Крупара место је сусрета књижевника и књижевних преводилаца. Место прожимања језика, култура, књижевних приступа и искустава. Место размене и подстицаја а ове године одржаће се од 27. до 30. новембра.
Овогодишње кашњење колоније проузроковано је чињеницон да је Министрство културе Републике Србије одобрило новчана средства тек у другој половини септембра, уместо у априлу (како је то законски регулисано).
Учесници овогодишње Међународне књижевне колоније СКД–Крупара су Агњешка Жуховска-Арент (Агниесзка Żуцхоwска-Арендт), Пољска, Надежда Пурић Јовановић и Мирко Демић (Србија).
Агњешка Жуховска-Арент (Агниесзка Żуцхоwска-Арендт), Пољска
Агњешка Жуховска-Арент (Агниесзка Żуцхоwска-Арендт) – рођ. 1983., пољска песникиња (збирке: Биаłа маса таблетек 2005., гутенморген 2019. иWиесзак и погрзебацз 2022.)и ауторказбирке прича Зникомат.
Завршила је српску књижевност и језик на Јагелонском универзитету у Кракову.
Преводи књижевност са српског, хрватског, босанског и словеначког језика.
Године 2007. објавила је антологију млађе српске поезије “Wојна и МП3” (Рат и МП3; у свом преводу, по избору Бисерке Рајчић). Преводила је међу осталима: Вујицу Решина Туцића, Енеса Халиловића, Шејлу Шехабовић, Душана Савића, Сашу Стојановића, Далиборку Киш-Јузбашу и Јадранку Миленковић.
Певала је у Краковским револуционарним хору (Кракоwски Цхóр Реwолуцyјнy) пре него што је доживела парализу фацијалног нерва (због тумора). Нада се да ће се захваљујући рехабилитацији ускоро враитити певању и свим другим активностима које воли.
Рафаел Бодримон (Рапхаëл Раудримонт), Француска
Рафаел Бодримон, (Рапхаëл Раудримонт), 1967, Мартиг, Француска је књижевни преводилац са српског на француски. Дипломирао је славистику на Универзитету у Бордоу; руски је студирао у Лондону и Бордоу, а крајем осамдесетих почиње да изучава српски језик и књижевност код професора Жана Деската (ЈеанДесцат), који му је пренео трајну страст према Србији и њеној књижевности.
Магистарски рад посветио је пејзажу у поезији Михаила Љермонтова, а затим је написао упоредну студију о призивању „Вечног женског“ код Александра Блока и Јована Дучића, објављену у електронском часопису Сербикауниверзитета у Бордоу, под уредништвом Миливоја Сребра.
Предавао је руски језик и књижевност у лицеју Монтескје (ЛyцéеМонтесqуиеу) у Бордоу, на војној академији у Стразбуру и на универзитету Лимијер у Лиону (Университé ЛумиèреЛyон 2), а тренутно предаје у једнојшколи близу Париза.
Блиско је сарађивао са др Борисом Лазићем, који је предложио његово учешће на Колонији 2025, у оквиру издавачког пројекта нови духовни мост,. Превео је збирке Игора Мировића У лавиринту и Ненада Шапоње Психологија гравитације. За оба рукописа тренутно се тражи француски издавач.
Превео је и антрополошки роман Нине Живанчевић Оно што се памти (2024) и ради на новом рукопису ове ауторке, Изгорело краљевство подвојене стварности. Такође преводи песме са руског језика за веб-сајт Киноглаз, посвећен руском и совјетском филму.
Као преводилац, он тежи звучним, ритмичким и сликовним еквивалентима, избегавајући калкове у корист живог, природног француског језика.
Надежда Пурић Јовановић, Србија
Надежда Пурић Јовановић рођена је 1974. у Београду. Завршила студије на групи за Српску књижевност са општом књижевношћу на Филолошком факултету где је и магистрирала 2007. У едицији Прва књига Матице српске 2006. је објавила поезију Воде, а рукописом Хаљине из музеја победила на Пресинговом регионалном конкурсу за необјављену збирку песама 2017. Потом објављује поетску збирку Бескрајно учење о раскомаданости царства 2018, и 2019. роман Антиној 24, викенд-роман, уређује више збирки савремене поезије и приређује Сабрана дела Растка Петровића и Радоја Домановића, као и књигу сабраних песама Милоша Црњанског. На конкурсу „Златна сова“ 2020. освојила је другу награду за роман Чак и у Хуенти. Исте године објављује и збирку песама Архивоће и роман Полог (најужи избор за награду „Исидора Секулић“). Године 2021. објавила је магистарску студију под именом Блуд је дело совјести–како су приказане жене у српској аутобиографско-мемоарској прози XВИИИ и XИX века, а 2022. збирку прича Ово ти писмо причам. Године 2024. изашла је Поезија индустрија, и роман Ерлангенке за који добија награду „Биљана Јовановић“. Ове године (2025) објављује роман Настави да једеш. Живи и ради у Београду.
Мирко Демић, Србија
Мирко Демић је рођен 1964. у Горњем Класнићу код Глине, у Хрватској. Пише романе, приповетке, есеје и драме. Живи у Крагујевцу.
Објавио књиге прозе: Јабуке Хесперида (1990), Сламка у носу (1996), Ћилибар, мед, оскоруша (2001, 2005, 2011), Апокрифи о Фуртули 2003, 2020), Слуге хировитог лучоноше (2006), Молски акорди (2008, 2009), Трезвењаци на пијаној лађи (2010), По(в)ратнички реквијем (2012), Атака на Итаку (2015), Ћутања из Горе (2016), Пустоловине бачког опсенара (2018), Ружа под ледом 2021, 2023) и Небеска диванхана (2024).
Књигу есеја, (п)огледа и маргиналија Под отровним плаштом (2010), На ничијој земљи (2016) и Оживљавање диносауруса: есеји, (анти)тезе, поводи (2023), као и књигу публицистичких текстова Слађење горчином (2008), као и књигу драма Наше домаће ствари(2020).
За свој књижевни рад награђен је Андрићевом наградом (2009), наградом„Дејан Медаковић“ (2011), „Меша Селимовић“ (2017), „Мирослав Дерета“ (2018) „Бранислав Нушић“ , (2018), „Грачаничком повељом“ (2024) и др.
Делови романа, приповетке и есеји превођени су на енглески, немачки, француски, пољски и украјински језик. Књига приповедака Молски акорди преведена је на македонски језик (2011).
