У недељу, 20. јула на Летњој позорници Палић, нашем прослављеном глумцу Светозару Цветковићу уручена је фестивалска награда “Александар Лифка” за изузетан допринос европској кинематографији, у категорији домаћих стваралаца.
Светозар Цветковић у овој години обележава 45 година откада је стао пред филмску камеру и ступио у свет покретних слика. Остало је историја, и његово часно место у историји српске и југословенске кинематографије. У мају је добио Стерију за допринос позоришном животу, а вечерас добија Лифку за филмско животно дело. А као у славном џез стандарду, верујте ми на реч – оно најбоље, када је Цвеле у питању, тек долази, рекао је директор Фестивала Радослав Зеленовић, приликом уручења награде.
Душан Макавејев, мој пријатељ и редитељ с којим сам доста радио, једанпут ми је рекао да на свету има много више филмских фестивала него дана у години. Ово је један од таквих фестивала, али он има свој разлог постојања – јер филм је један велики бунт, филм је једна побуна, филм је једна жеља да публику покрене, да овај свет буде бољи. Истовремено Душан Макавејев, који је седамдесетих година био прогнан из ове земље због својих филмова и свог уметничког рада, рекао ми је да нама није место ван ове земље, него у њој. Зато што оно што ми имамо, ми треба да снимимо у нашим филмовима и те филмове приказујемо ван земље, да тиме покажемо какав је дух и срце овога народа коме припадамо, рекао је Цветковић и додао да је захваљујући Макавејеву и познанству са разним људима, играо са Карол Буке, Жан-Луј Трентињаном, Мишел Пиколијем, Мари Лафоре, и сарађивао са редитељима као што су Франко Роси и Енки Билал.
Они су показали много веће интересовање за тај дух који ја њима преносим, него што су желели да свој дух пренесу мени. То сам се трудио да урадим кроз све ове филмове које сам радио, било код нас, било ван земље. Ова награда је велика одговорност. Не само као награда за оно што је било до сада, већ како је рекао Радослав Зеленовић, и за оно што ће можда постојати у будућности, закључио је наш славни глумац.
Светозар Цветковић (1958) дипломирао је 1980. године глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи проф. Огњенке Милићевић. Године 1981. прикључио се ансамблу позоришта Атеље 212 где је био до октобра 2023. запослен као глумац. У позоришту Атеље 212 као и другим сценама у земљи остварио је преко 70 значајних улога у модерном позоришном репетоару са најзначајнијим редитељима домаће позоришне сцене.
Играо је у преко 100 дугометражних филмова, ТВ серија, ТВ драма, које су углавном продуциране у бившој Југославији и Србији, док су неке рађене у иностранству. Радио је са филмским редитељима који су битно утицали на профил југословенске кинематографије – Душан Макавејев („Монтенегро“, “Манифесто”, “Горила се купа у подне”), Живојин Павловић (“На путу за Катангу”, “Задах тела”, “Дезертер”, “Држава мртвих”), Столе Попов (“Срећна Нова ’49”, “Тетовирање”), Горан Паскаљевић (“Време чуда”, “Танго Аргентино”) , Миша Радивојевић (”Ни на небу ни на земљи”, “Буђење из мртвих”, “Одбачен”, “Како су ме украли Немци”), Александар Петковић (“Хајдук”), Горан Марковић (“Турнеја”, “Фалсификатор”, “Мноштво и мањина”, “Делиријум тременс”) као и са неким значајним светским ауторима и ауторима из тзв. окружења – Франко Роси (“Qуо Вадис?”), Енки Билал (“Бункер Палаце Хотел”, “Тyкхо Моон”), Горан Ребић (“„Донау, Дунај, Дуна, Дунав, Дунареа”), Срђан Вулетић (“Љето у златној долини”), Димитри де Клерк (“Yоу го то мy хеад”).
За свој глумачки рад на филму добио је највиша признања у домаћој кинематографији у на фестивалима у Нишу, Сопоту, Новом Саду. Добио је награду, Гранд Приx за најбољег глумца на фестивалу у Магдебургу за филм „Горила се купа у подне“ 1994. као и награду Цритиц’с цхоице Аwард за најбољег глумца у Хјустону за филм „Yоу го то мy хеад“ 2017. године. Добитник је „Стеријине награде за животно дело“ 2025. у Новом Саду као и награде Павле Вуисић за целокупни допринос глумачкој уметности 2024 у Нишу. Члан је ЕФА – Европске Филмске Академије.
