Шести март био је тежак дан за моје истомишљенике – обустављаче наставе – и за мене. Стигао је први део плате за фебруар, у мојој школи знатно умањен, у неким школама у Србији у износу од две хиљаде или нула динара. Годинама читам мрзитељске коментаре о просветарима, између осталог – боре се само за новац, само им је до пара стало. Питам све људе на свету – зашто одлазе на посао? Није ли суштина бити плаћен за свој рад, да би имао за живот, како за биолошки опстанак тако и за сваку могућу надградњу?
Откад смо у обустави, изложени смо свакаквим реакцијама. Негативне су шаролике, оне позитивне најчешће имају исти образац – то је подршка која је изражена путем свиђања на друштвеним мрежама, уз речи “браво” и “свака част”. И онда је прво ИТ заједница покренула сакупљање новца да се помогне угроженима. Јер многи од нас су у кредитима, многи издржавају чланове породице. А просветарска плата им је једини приход. Придружили су се и други грађани, колико ко може, и објединили су прикупљена средства под окриљем фондације “Алек Кавчић”.
У петак смо послали табелу са нашим именима и потребним подацима, и после пар дана су нам легле уплате на рачун. На лицима мојих сабораца видела сам осмех олакшања, у очима сузе дирнутости. Овакав тренутак није за позивање на понос и достојанство. Овакав тренутак није за гађење и срам. Понос, част и достојанство нам је упрљала држава, која деценијама уназад – није важно која политичка коалиција је била или јесте на власти – држи плате просветних радника на самој ивици прихватљивости, за пуку потрошачку корпу. Гађење и срам осећам током читаве своје каријере, јер 33 године зарађујем мање од многих људи који имају мање образовања, мање посла, мање муке, мање стреса… Да не бројим.
ВЕЛИКО ХВАЛА. Велико хвала људима који су одвојили од својих примања, анонимно, а да никад не сазнамо њихова имена и шта су жртвовали да би тај новац стигао до нас који цептимо на ветрометини несигурности, који смо храбро потурили своје кичме, ризиковали плате и радна места, ВЕЛИКО ХВАЛА јер нисмо остали сами, јер нам неко чува леђа. Чак и ако је ово само једнократна брига, подупрло нас је уморне, отупеле, већ помало посрнуле.
Ово се није могло сакрити и не треба да се крије. Али се очекује лавина коментара, полуписмених, неинформисаних, гадних и мрзитељских. И оне тешке квалификације – нерадници, багра, усташе, анархисти, страни (или ДОМАЋИ) плаћеници. О томе ћу бринути сутра. А ви, коментатори, нек’ вам је алал. Иде гас.
Које оправдање знаци дозвољено је све битно да ти је ѕеп пун без рада , није вазно ко плаца . А комнтари су на месту кад је истина . Па вас молко то боли , нека бице и отказа надам се
мукица једна, шмрц-шмрц!
Неразумем чему су сада сви криви сто сте плаћени колико сте радили . У којој држави се плаћа нерад . Вршите дискриминацију деце онемогућавате им основно право са се школују.