Пре тачно 26 година, Суботица је била мета злочиначке НАТО агресије. Седам пута наш град је гађан пројектилима велике разорне моћи. Циљеви су били, како кажу војни, али су погађани цивилни и инфраструктурни објекти. Грађани Суботице сведочили су страху, разарању и неправди.
- април 1999. у 22:50х: Две ракете промашују покретни радар и погађају куће у насељу Мали Радановац.
- април 1999.: Три ракете падају на Палић– уништена метеоролошка станица, погођено језеро и ауто-камп.
- мај 1999. око 12х: Гађан радио торањ у Црвеном селу– промашај, погођена управна зграда.
Срећом, у самој Суботици није било директних цивилних жртава. Али штета је била огромна – и материјална и емоционална. Наша Суботица никада није била и никада неће бити само тачка на мапи, она је симбол мира, суживота и отпора.
Народни покрет Србије се са поносом сећа наших суграђана који су своје животе положили бранећи отаџбину на Косову и Метохији:
- Јосип Сич, добровољац из Суботице, погинуо 16. априла 1999. на Маја Глави.
- Золтан Олајош, војник из Суботице, убијен 24. маја 1999. у селу Беланица.
- Горан Олка, војник из Мале Босне, погинуо 4. маја 1999. током бомбардовања пункта у општини Пећ.
- Владимир Мирков, војник из Суботице, погинуо 26. марта 1999. у селу Ландовица.
Њихова храброст и њихова жртва не смеју бити заборављени. Они су светионици слободе, симболи части и пример будућим генерацијама.
НАТО агресија на Србију, па самим тим и Суботицу је чин грубог кршења међународног права. То је напад на цивилно становништво. Двадесет шест година касније, злочин је и даље некажњен. Истина није изговорена до краја. Правда није задовољена.
Народни покрет Србије поручује: нећемо заборавити.
Нећемо ћутати.
Нећемо престати да захтевамо одговорност.
Злочин без казне – али и без заборава.
