Део родитеља ученика Гимназије „Светозар Марковић“ у Суботици осећа сталну и огромну потребу да на сваки начин подржи одлуку наставника своје деце и осталих запослених у школи да се наставни процес обустави док год се не стекну услови за безбедан повратак у клупе. Верујемо да та подршка има највећи значај будући да су управо наша деца она која у школу не иду од 23. децембра 2024. То јесте време када на зимски распуст одлазе војвођански школарци, али распуст је почео прерано за остатак Србије будући да је Минстарство просвете тада проценило како је безбедност ученика озбиљно угрожена. Министарство је тада такође саопштило да је „ради очувања права и интереса свих ученика и запослених потребно образовно-васпитни рад реализовати у уловима који гарантују безбедност“, али се никада затим није огласило овим поводом нити утврдило како су се стекли услови да се настава настави.
Имајући у виду све евентуалне ризике, посебно осетљив положај матураната и првака, све мање извесну могућност да се пропуштено у задовољавајућем обиму надокнади, евентуалне раздоре међу децом и свеукупну климу у школи – ми стојимо својим именима, људским и професионалним интегритетом и срцем, свим срцем уз наставнике своје деце.
Желимо вам да истрајете на крилима поноса што сте први и – у једном тренутку и једини – стали да покажете како је једино усправан човек слободан! Што такви стојите и данас када се покрећу акције прикупљања хуманитарне помоћи за вас који сте у свет испратили толике генерације ђака са уверењем да ће и нас и вас достојно представљати. Гимназија је морала да стане као симбол слободоумља, образовања, васпитања и свих оних вредности на којима свет остаје!
Најстроже осуђујемо срамно таргетирање наставника у обустави како у свакодневној комуникацији, тако на друштвеним мрежама! На мрежама су почеле да се шире скандалозне монтаже и фотографије гимназијских професора на којима се претреса све – од националне припадности, преко анегдота из младости, па до тога колика им је плата и шта све поседују. Замера им се како су живели као тинејџери, с ким су се дружили или какве су оцене имали. Како год било, они данас од нас добијају петицу са звездицом за свој храбри етички чин и снагу да се одупру притисцима А све ово време они су у школи, са својом децом, где и треба да буду. Разговарају, раде, промишљају, живе са њима уједињени на један потпуно нов начин. Деца су загледана у тај светли пример борбе за бољу и достојанственију будућност, горде, тихе, постојане и пристојне борбе. Какви би то они људи били да нису данас стали и показали својим ђацима да није безбедно под српским настрешницама и да није у реду ни бити настрешница, да се не сме пристати на то да нам се деца туку, газе и вређају! Хвала, добри људи, за те лекције!
У међувремену, у нашој школи се покушава остварити неки привид наставе. Шеснаест одељења у целости не долази на наставу, а у одељењима где се неки часови „држе“ присутно је у просеку четворо ученика. Овом приликом апелујемо на остале родитеље да не шаљу децу на такву лакрдију од часова, јер то настава није. Настава је, по дефиницији, континуиран васпитно-образовни рад ученика и наставника, заснован на верификованим циљевима и дидактички прилагођеним садржајем, средствима, организационим јединицама и просторно-радним условима. Неке ће се лекције пропустити, и нека ће! (Иако ће их ови наставници свакако упрести у своја будућа предавања и интеракције са ђацима. Не сумњајте ни тренутка! То су такви људи, сад се види да јесу.) Оно што не смемо пропустити сада је да их научимо да треба да стоје једни уз друге, да су тако најјачи, да је ово тренутак који ће памтити овако или онако целог живота.
Намера овог писма није политичка, иако би политици борба за бољи живот свакако морао бити превасходни циљ. Наша намера је да покажемо наставницима наше деце да нису сами и препуштени себи, да нас има много који ћемо бити уз њих до краја. Наша деца немају наставу јер нема ко да им је држи. Нема бољих, нема других, нема алтернативе! Кад њихови наставници одлуче друкчије – враћају се и деца у клупе. Ми смо их у Гимназију и послали са пуним поверењем у ауторитет људи који ЈЕСУ гимназија, са поверењем да ће бринути о томе да та деца одрасту у добре, поштене и слободне људе. Ми смо са наставницима своје деце сарадници кад је реч о ономе што је у нашим животима најважније и најсветије, а то су наша деца. Зато је њихова борба и наша борба, али је то и општа, свачија борба за боље и праведније друштво и будућност која ће вратити дигнитет часном позиву просветних радника!
