Одакле идеја др Саши Џелебџићу, директору Опште болнице у Суботици, да се као кум школске славе у Средњој медицинској школи у Суботици, окоми на присутне наставнике, ученике и госте свечаности, погрдним речима да се не понашају “као лешинари и клошари, да преко мртвих траже пажњу”?
Зар да будућим медицинским радницима на прагу хумане мисије спашавања људских живота наших суграђана упути ове стравичне речи увреде? Није ваљда да је тиме покушао да заустави талас незадовољства младих који се шири у школама и факултетима у Суботици. Хипократовом заклетвом др Џелебџић свечано је обећао да ће свој живот ставити у службу хуманости, али изгледа је на ту заклетву заборавио.
Његов покушај да накнадно оправда ове тешке речи, да се његов говор на свечаности односио на студенте који су “упали у Матицу српску, на оне који желе да посвађају Србију и да направе лешеве, да на њима своју лешинарску причу крунишу и да се хране са тим“, не пије воду, и то сви добро знају.
Иако једном лекару не приличи овај суманути говор мржње, др Џелебџић се у добро познатом радикалском маниру огрешио и о своју струку и о младе и просветне раднике. Уместо тога пажњу би требало да усмери на оно примарно дешавање које се тиче свих грађана, и зато Странка слободе и правде тражи одговор на питање, зашто је Општа болница у Суботици на чијем се челу он налази, доспела у катастрофално стање запуштености?, стоји у саопштењу Ивана Ракића, заменика председника Градског одбора Странке слободе и правде Суботица.
