Halida Bešlića prvi put sam čula u numeri „Da zna zora“ koju je otpevao davne 1989. godine sa Željkom Bebekom. Ja sam tada tek kreirala svoj neki kao nazovi „muzički“ ukus a onda su došle i devedesete kada su dobre pesme zamenjene „hitovima“ je.a.a Marije Milošević i njenim drugaricama. Naravno sve je to producirao Željko Mitrović, koji baš od tih devedesetih kontaminira kako estradno tako i ovo naše nebo…
Ipak, danas ne o njemu. Nema smisla a i bilo bi vređanje jer danas pišem o velikom čoveku. Zašto velikom? Zato što je živeći skromnim životom sa željom da pomogne svima „otišao kući“ kao čovek, uz pesmu i suze svih naroda Jugoslavije, koju je voleo.
Gledala sam jedan njegov intervju gde je rekao: „Kako ja mogu voleti više Dance od Hrvata i Srba kada smo zajedno živeli?“ a potom dodao i da ne može biti potpuno srećan dok drugi oko njega nisu. Čovek. Ljudina koja će večno živeti. Imao se rašta i roditi.
Oplakuju ga svi. I oni koji su na nekoj svadbi ponekad naručili „Neću, neću dijamante“ do onih što vole da zapevaju „Miljacku“, „Okuj me care“ ili „Romaniju“ . Pesma koju jednako pevaju svi oni koje je danas Halid Bešlić svojom smrću ujedinio. Danas su na trgovima u glas pevane njegove pesme, sa knedlom u grlu i žalom za nekim boljim vremenim.
Kroz sve te suze i pesmu protezalo se jedno. Da nam treba mnogo Halida da se operu svi slojevi prljavštine kojima su nas prekrivali neki koji nisu „Halid“ ali bi toliko, danas, voleli da su on.
„Ne mere“. Neće da može. Ipak se poštovanje, suze i ispraćaj pesmom, zaslužuju. Poštenjem, dobrotom i skromnošću. Patriotizam se ne oslikava većim krstom nego željom da svi poštujemo svoje jednako kao i druge. Zamišljam sprovod nekog tamo „našeg“ ili „njihovog“ pevača kada ode na onaj svet hoće li izvaditi hrvatski pasoš i zapevati kako je jetru ostavio u kafani ili pak onu kako „balije“ plivaju po Drini ili će možda neki drugi zapevati kako je tamo neke devedesetpete godine zapaljen plamen pobede nakon kojeg je hiljade ljudi ostalo bez svojih domova.
Pevači na žeton. Ništavila i bednici.
Danas se i Subotica oprostila od Halida. Došli su i jedni i drugi, da zapevaju. Da progutaju knedlu i sete se nekih boljih vremena. Da odu kuću i nadaju se da će ta vremena ponovo doći. Da ćemo, opet jednom, svi biti kao jedan , ujedinjeni u dobroti jednog prostog čoveka.
Halid Bešlić nesebično je pomagao komšijama, svojim zaposlenima, prijateljima, kolegama… bio je dobra duša. Otišao je u trenutku. U jednoj pesmi. U večno sećanje.
Kažu nije osećao bol. Samo je zaspao.
