Pere je neverovatno dobro igro fudbal, lip, naočit, mišićav. Sa svim atributima mamio je curama uzdahe, tribine su odjekivale njegov nadimak koji su mu iz milošte dali Pet.
Uz sve navedeno imo je i novaca na pretek i u ono vrime tristać-Jugoslovenski mercedes.
Vozilo u kakom su se u to vrime sedamdeseti najvećma vozali direktori neritko sa svojim izazovnim sekretaricama u svojim minićima.
Direktori su svojim sekretaricama kupovali šta njim srce poželi, morali su jel su bili matori a one mlade i jedre, plus znale su tušta direktorski marifetluka, tako da su one ćutile al zauzvrat morale su imati šta njim srce poželi.
Pet nije moro nikom ništa kupovati, naprotiv.
Cure su ga oblećale, mogo je birat koju će imati. I imo ji je na
rakaš.
Jedared na jednoj utakmici, dva protivnička igrača su se istovrimeno zaletila i Pet je pao, doktor je utrčo u teren ubrzo je Pet iznešen na nosilima.
Utakmica se nastavila, sve dok Petov tim nije odno pobedu.
Tek posli proslavljene pobede, kogod se sitijo pitati za Peta.
Trener je nevoljno upalijo svoja kola i sa dva Petova najbolja druga očo do bolnice.
Slomljena noga, dva rebra, potres mozga i koma.
U tom stanju je bijo Pet, doktorske prognoze nisu obećavale i jedno je bilo sigurno kad se Pet oporavio, igranje fudbala nikad više.
Sa tribina di je i sam moro siditi ku gledalac i on je navijo za svoje u društvu mu je bila Mara bać Bartule poljara ćer, ona je bila medicinska sestra koja je bila nuz Peta cilo vrime u bolnici, malo po malo tu se rodila ljubav koja je prirasla u brak, rodila su njim se i dica.
Kršteni kum dici je bijo Karlo jedan od oni koji je bio prvi koji je u bolnici posetijo Peta.
Pet je uz Maru vežbo i sve većma stajo redovno.
Međutim troškovi života i neispunjena obećanja razni direktora o zaposlenju Peta čim ozdravi, doveli su ovu porodicu do tog da umisto tristaća uzmu ponos Jugoslavije čuvenog fiću.
Razočaran u ljude i obećanja, sve više i više Pet je pijo.
Društvo su mu postali razni probisveti, lunjo je od jedne do druge mijane sve dok u dug nije očo i fićo.
Mara je marljivo radila negujući bolesnike, sa Petom je teško izlazila na kraj, odbijo je njezine predloge za ličenje od alkoholizma.
“Dobra je ova Tvoja Mara Pet, to doktori roljaju sve u šesnajst”
“Ti nisi vridan njoj ništa”
Ovaka podrugivanja sve većma su uzimala mava.
U pijanoj glavi se rodila ideja da on sve to “popravi”.
Danima je vrebo, čeko, gledo sve u nadi da će svoju Maru uvatit u švaleranju.
Jedno veče vidio je Maru u društvu muškarca u bilom mantilu, čija ruka je bila na Marinom ramenu.
Zaletio se i na svu sriću, pijan se spotako i pao, tik Mari i doktoru pod noge.
Bio je to lekar koji je Mari bio načelnik i koji je Mari čestito što je završila za višu medicinsku sestru, inače je njegova žena Mari bila bliska rođaka o švaleranju nije bilo ni riči.
Međutim Pet je opet bijo bez svesti i pijan, trzo se i na usta mu išla pena.
Hitno je zbrinut, dijagnoza je bila epilepsija, dugo se ličijo i to u bolnici, ovog puta je Mara komandovala i Pet je izašo oporavljen, imo je jednu molbu.
“Mare, mislijo sam da je fudbal moj život međutim nije, alkohol sigurno nije al Ti i dica jeste. Molim i Tebe i dicu za oprost i želim da se zaposlim”
Mari su krenile suze, dica su ga zagrlila.
Za dva dana Pet je bijo pozvan u bolnicu, dobio je poso na održavanju kruga.
Posli je on bijo taj koji je kradom odvajo od svoje plate i Mari za godišnjicu braka uplatijo polaganje za kola.
“Ja ljubavi sa mojom dijagnozom neću i nesmim voziti, a Ti si se natrčala i nabiciglovala, znam da ćeš položiti”
Položila je iz drugog puta, prvi put je pala zbog znaka STOP.
Što i nije nikog čudilo znajući da na putu ka ostvarenju svoji ciljeva nikad nije stajala.
