Пере је невероватно добро игро фудбал, лип, наочит, мишићав. Са свим атрибутима мамио је цурама уздахе, трибине су одјекивале његов надимак који су му из милоште дали Пет.
Уз све наведено имо је и новаца на претек и у оно вриме тристаћ-Југословенски мерцедес.
Возило у каком су се у то вриме седамдесети највећма возали директори неритко са својим изазовним секретарицама у својим минићима.
Директори су својим секретарицама куповали шта њим срце пожели, морали су јел су били матори а оне младе и једре, плус знале су тушта директорски марифетлука, тако да су оне ћутиле ал заузврат морале су имати шта њим срце пожели.
Пет није моро ником ништа куповати, напротив.
Цуре су га облећале, мого је бират коју ће имати. И имо ји је на
ракаш.
Једаред на једној утакмици, два противничка играча су се истовримено залетила и Пет је пао, доктор је утрчо у терен убрзо је Пет изнешен на носилима.
Утакмица се наставила, све док Петов тим није одно победу.
Тек посли прослављене победе, когод се ситијо питати за Пета.
Тренер је невољно упалијо своја кола и са два Петова најбоља друга очо до болнице.
Сломљена нога, два ребра, потрес мозга и кома.
У том стању је бијо Пет, докторске прогнозе нису обећавале и једно је било сигурно кад се Пет опоравио, играње фудбала никад више.
Са трибина ди је и сам моро сидити ку гледалац и он је навијо за своје у друштву му је била Мара баћ Бартуле пољара ћер, она је била медицинска сестра која је била нуз Пета цило вриме у болници, мало по мало ту се родила љубав која је прирасла у брак, родила су њим се и дица.
Крштени кум дици је бијо Карло један од они који је био први који је у болници посетијо Пета.
Пет је уз Мару вежбо и све већма стајо редовно.
Међутим трошкови живота и неиспуњена обећања разни директора о запослењу Пета чим оздрави, довели су ову породицу до тог да умисто тристаћа узму понос Југославије чувеног фићу.
Разочаран у људе и обећања, све више и више Пет је пијо.
Друштво су му постали разни пробисвети, луњо је од једне до друге мијане све док у дуг није очо и фићо.
Мара је марљиво радила негујући болеснике, са Петом је тешко излазила на крај, одбијо је њезине предлоге за личење од алкохолизма.
“Добра је ова Твоја Мара Пет, то доктори рољају све у шеснајст”
“Ти ниси вридан њој ништа”
Овака подругивања све већма су узимала мава.
У пијаној глави се родила идеја да он све то “поправи”.
Данима је вребо, чеко, гледо све у нади да ће своју Мару уватит у швалерању.
Једно вече видио је Мару у друштву мушкарца у билом мантилу, чија рука је била на Марином рамену.
Залетио се и на сву срићу, пијан се спотако и пао, тик Мари и доктору под ноге.
Био је то лекар који је Мари био начелник и који је Мари честито што је завршила за вишу медицинску сестру, иначе је његова жена Мари била блиска рођака о швалерању није било ни ричи.
Међутим Пет је опет бијо без свести и пијан, трзо се и на уста му ишла пена.
Хитно је збринут, дијагноза је била епилепсија, дуго се личијо и то у болници, овог пута је Мара командовала и Пет је изашо опорављен, имо је једну молбу.
“Маре, мислијо сам да је фудбал мој живот међутим није, алкохол сигурно није ал Ти и дица јесте. Молим и Тебе и дицу за опрост и желим да се запослим”
Мари су крениле сузе, дица су га загрлила.
За два дана Пет је бијо позван у болницу, добио је посо на одржавању круга.
Посли је он бијо тај који је крадом одвајо од своје плате и Мари за годишњицу брака уплатијо полагање за кола.
“Ја љубави са мојом дијагнозом нећу и несмим возити, а Ти си се натрчала и набицигловала, знам да ћеш положити”
Положила је из другог пута, први пут је пала због знака СТОП.
Што и није никог чудило знајући да на путу ка остварењу своји циљева никад није стајала.
