Vašem detetu potrebna je operacija. Zbog greške lekara ne jedna nego četiri. I nije to bilo gde nego na srcu. I košta mnogo. To je srce koje vole i majke koje stoje na trgu danas, za posao ili sendvič… Koje su osluškivale srce svog deteta devet meseci i ne smeju ni da pomisle da će se možda tommalom srcu nešto i dogoditi.
Mom srcu jeste. U tom trenutku dala bih svoje bez razmišljanja, dala bih sve ali ne i ponos. Moje srce bilo je hrabro od početka pa zar ja da nju osramotim. Nikada!
Operisana je u Turskoj. 36 sati nisam disala ni živela. Nakon toga sam krenula da prodajem moju imovinu da bih mogla da dete izvedem iz bolnice. Ova država za moje dete nije mogla da garantuje. Nisu hteli potvrde da ćemo platiti preostale troškove jer eto tad još nismo prodali kuću. Između suza i noći koje su bolele nismo stigli na vreme da nađemo novac a mi smo trebali kući. Danas ja ne garantujem za ovu državu.
Nije to bio očaj to je bilo nepoverenje u sistem, državu, ljude koji vode istu. A zvala sam ih. Mnoge. Samo da mi pomognu da dođem kući sa detetom da ne uvećavam troškove. Odgovor nisam dobila jer nisam bila deo sistema.
O ovome niko nije hteo da piše, niko da reaguje a dobila sam predlog da pokrenem akciju i da moje srce dobije SMS broj za lečenje.
Dete koje je prošlo operaciju i oporavlja se… Želeli su da me nateraju da stanem u red sa onima koji tek čekaju . Čiji je život u opasnosti.
Nije mi padalo na pamet.
Pravila sam spisak onih koji su me odjebali zbog mojih političkih mišljenja, što nisam „njihova“, što moje dete nije njihovo vlasništvo. Što sam kako bi rekao predsednik po njihovom opredeljenju „ustaša“.
Da, dobro ste počitali SPISAK!!!
Spisak majke koja kleči na javnom parkingu i vrišti jer ne zna šta će joj biti sa detetom koju je uništio srBski zdravstveni sistem, dete kojem su pored rutinske intervencije davane terapije koje ona ne bi smela da dobija ni u ludilu, dete koje je stiglo u Tursku u poslednjoj sekundi zahvaljujući mami koja je potpisala da je na svoju odgovornost vodi van zemlje u koju je nekada verovala.
Na svoju odgovornost i likovanje nazovi lekara koji su doktorici koja je moje srce pratila do Turske rekli. „Ovo ti je samo mrlja u karijeri. Dete umire.“
Ipak, neću da pišem o lekarima jer ovo ovde nisu lekari.
Pisaću o onima koji žele posle svega da žive u miru, da se druže i pričaju sa ološem poput ovih ljudi koji sedeći u kožnim foteljama i žderući jagnjetinu ne žele da znaju niti ih dotiče bol majki, onih ostavljenih bez posla koji nemaju da prehrane decu, koji nemaju za svoje lečenje…
Ja da se mirim neću. Ne želim da vam se ikada u životu javim. Prođem pored vas. Da vas ikada u životu osetim u blizini.
Nema teškog pomirenja ima samo rezova koji nisu napravljeni još onog 06. oktobra 2000. godine kada je „debeli“ u belom odelu zasvirao klavir u studiju Pinka zarad pomirenja.
Sećate se?
Ne trebaju mi lažni samarićani koji punih džepova od ovih sada na vlasti zagoravaju pomirenja jer realno oni se sa njima nisu ni svađali. Oni nisu osetili bol, očaj, čemer, jad i smrad svega ovoga jer su u njemu uživali. Svo vreme.
Zato pst dok ne dođe taj dan a kada dođe što se mene tiče i vi možete na isto mesto sa njima.
Ovaj tekst napisan je za:
-sve majke koje su imale bolesno dete
-za sve majke koje su dete izgubile jer nije stiglo na operaciju
-za sve bake i deke koje su umrle od siromaštva jer nisu mogli da priušte adekvatno lečenje
-za sve one kojima su izvršitelji uzeli sve jer eto nisu imali vezu
-za sve koji pored prave diplome rade posao niže plaćen
-za sve koji su izgubili preduzeća, firme, poslove
– za sve koji nisu hteli da budu deo sistema
-za sve koji su dobili otkaze
-za sve koji su zbog svog mišljenja i javnog istupanja javno žigosani
-za sve koji su pretučeni, zgaženi, omalovažavani
-za sve ….moje ljude!!!!
