Вашем детету потребна је операција. Због грешке лекара не једна него четири. И није то било где него на срцу. И кошта много. То је срце које воле и мајке које стоје на тргу данас, за посао или сендвич… Које су ослушкивале срце свог детета девет месеци и не смеју ни да помисле да ће се можда томмалом срцу нешто и догодити.
Мом срцу јесте. У том тренутку дала бих своје без размишљања, дала бих све али не и понос. Моје срце било је храбро од почетка па зар ја да њу осрамотим. Никада!
Оперисана је у Турској. 36 сати нисам дисала ни живела. Након тога сам кренула да продајем моју имовину да бих могла да дете изведем из болнице. Ова држава за моје дете није могла да гарантује. Нису хтели потврде да ћемо платити преостале трошкове јер ето тад још нисмо продали кућу. Између суза и ноћи које су болеле нисмо стигли на време да нађемо новац а ми смо требали кући. Данас ја не гарантујем за ову државу.
Није то био очај то је било неповерење у систем, државу, људе који воде исту. А звала сам их. Многе. Само да ми помогну да дођем кући са дететом да не увећавам трошкове. Одговор нисам добила јер нисам била део система.
О овоме нико није хтео да пише, нико да реагује а добила сам предлог да покренем акцију и да моје срце добије СМС број за лечење.
Дете које је прошло операцију и опоравља се… Желели су да ме натерају да станем у ред са онима који тек чекају . Чији је живот у опасности.
Није ми падало на памет.
Правила сам списак оних који су ме одјебали због мојих политичких мишљења, што нисам „њихова“, што моје дете није њихово власништво. Што сам како би рекао председник по њиховом опредељењу „усташа“.
Да, добро сте почитали СПИСАК!!!
Списак мајке која клечи на јавном паркингу и вришти јер не зна шта ће јој бити са дететом коју је уништио срБски здравствени систем, дете којем су поред рутинске интервенције даване терапије које она не би смела да добија ни у лудилу, дете које је стигло у Турску у последњој секунди захваљујући мами која је потписала да је на своју одговорност води ван земље у коју је некада веровала.
На своју одговорност и ликовање назови лекара који су докторици која је моје срце пратила до Турске рекли. „Ово ти је само мрља у каријери. Дете умире.“
Ипак, нећу да пишем о лекарима јер ово овде нису лекари.
Писаћу о онима који желе после свега да живе у миру, да се друже и причају са олошем попут ових људи који седећи у кожним фотељама и ждерући јагњетину не желе да знају нити их дотиче бол мајки, оних остављених без посла који немају да прехране децу, који немају за своје лечење…
Ја да се мирим нећу. Не желим да вам се икада у животу јавим. Прођем поред вас. Да вас икада у животу осетим у близини.
Нема тешког помирења има само резова који нису направљени још оног 06. октобра 2000. године када је „дебели“ у белом оделу засвирао клавир у студију Пинка зарад помирења.
Сећате се?
Не требају ми лажни самарићани који пуних џепова од ових сада на власти загоравају помирења јер реално они се са њима нису ни свађали. Они нису осетили бол, очај, чемер, јад и смрад свега овога јер су у њему уживали. Сво време.
Зато пст док не дође тај дан а када дође што се мене тиче и ви можете на исто место са њима.
Овај текст написан је за:
-све мајке које су имале болесно дете
-за све мајке које су дете изгубиле јер није стигло на операцију
-за све баке и деке које су умрле од сиромаштва јер нису могли да приуште адекватно лечење
-за све оне којима су извршитељи узели све јер ето нису имали везу
-за све који поред праве дипломе раде посао ниже плаћен
-за све који су изгубили предузећа, фирме, послове
– за све који нису хтели да буду део система
-за све који су добили отказе
-за све који су због свог мишљења и јавног иступања јавно жигосани
-за све који су претучени, згажени, омаловажавани
-за све ….моје људе!!!!
