Deo roditelja učenika Gimnazije „Svetozar Marković“ u Subotici oseća stalnu i ogromnu potrebu da na svaki način podrži odluku nastavnika svoje dece i ostalih zaposlenih u školi da se nastavni proces obustavi dok god se ne steknu uslovi za bezbedan povratak u klupe. Verujemo da ta podrška ima najveći značaj budući da su upravo naša deca ona koja u školu ne idu od 23. decembra 2024. To jeste vreme kada na zimski raspust odlaze vojvođanski školarci, ali raspust je počeo prerano za ostatak Srbije budući da je Minstarstvo prosvete tada procenilo kako je bezbednost učenika ozbiljno ugrožena. Ministarstvo je tada takođe saopštilo da je „radi očuvanja prava i interesa svih učenika i zaposlenih potrebno obrazovno-vaspitni rad realizovati u ulovima koji garantuju bezbednost“, ali se nikada zatim nije oglasilo ovim povodom niti utvrdilo kako su se stekli uslovi da se nastava nastavi.
Imajući u vidu sve eventualne rizike, posebno osetljiv položaj maturanata i prvaka, sve manje izvesnu mogućnost da se propušteno u zadovoljavajućem obimu nadoknadi, eventualne razdore među decom i sveukupnu klimu u školi – mi stojimo svojim imenima, ljudskim i profesionalnim integritetom i srcem, svim srcem uz nastavnike svoje dece.
Želimo vam da istrajete na krilima ponosa što ste prvi i – u jednom trenutku i jedini – stali da pokažete kako je jedino uspravan čovek slobodan! Što takvi stojite i danas kada se pokreću akcije prikupljanja humanitarne pomoći za vas koji ste u svet ispratili tolike generacije đaka sa uverenjem da će i nas i vas dostojno predstavljati. Gimnazija je morala da stane kao simbol slobodoumlja, obrazovanja, vaspitanja i svih onih vrednosti na kojima svet ostaje!
Najstrože osuđujemo sramno targetiranje nastavnika u obustavi kako u svakodnevnoj komunikaciji, tako na društvenim mrežama! Na mrežama su počele da se šire skandalozne montaže i fotografije gimnazijskih profesora na kojima se pretresa sve – od nacionalne pripadnosti, preko anegdota iz mladosti, pa do toga kolika im je plata i šta sve poseduju. Zamera im se kako su živeli kao tinejdžeri, s kim su se družili ili kakve su ocene imali. Kako god bilo, oni danas od nas dobijaju peticu sa zvezdicom za svoj hrabri etički čin i snagu da se odupru pritiscima A sve ovo vreme oni su u školi, sa svojom decom, gde i treba da budu. Razgovaraju, rade, promišljaju, žive sa njima ujedinjeni na jedan potpuno nov način. Deca su zagledana u taj svetli primer borbe za bolju i dostojanstveniju budućnost, gorde, tihe, postojane i pristojne borbe. Kakvi bi to oni ljudi bili da nisu danas stali i pokazali svojim đacima da nije bezbedno pod srpskim nastrešnicama i da nije u redu ni biti nastrešnica, da se ne sme pristati na to da nam se deca tuku, gaze i vređaju! Hvala, dobri ljudi, za te lekcije!
U međuvremenu, u našoj školi se pokušava ostvariti neki privid nastave. Šesnaest odeljenja u celosti ne dolazi na nastavu, a u odeljenjima gde se neki časovi „drže“ prisutno je u proseku četvoro učenika. Ovom prilikom apelujemo na ostale roditelje da ne šalju decu na takvu lakrdiju od časova, jer to nastava nije. Nastava je, po definiciji, kontinuiran vaspitno-obrazovni rad učenika i nastavnika, zasnovan na verifikovanim ciljevima i didaktički prilagođenim sadržajem, sredstvima, organizacionim jedinicama i prostorno-radnim uslovima. Neke će se lekcije propustiti, i neka će! (Iako će ih ovi nastavnici svakako upresti u svoja buduća predavanja i interakcije sa đacima. Ne sumnjajte ni trenutka! To su takvi ljudi, sad se vidi da jesu.) Ono što ne smemo propustiti sada je da ih naučimo da treba da stoje jedni uz druge, da su tako najjači, da je ovo trenutak koji će pamtiti ovako ili onako celog života.
Namera ovog pisma nije politička, iako bi politici borba za bolji život svakako morao biti prevashodni cilj. Naša namera je da pokažemo nastavnicima naše dece da nisu sami i prepušteni sebi, da nas ima mnogo koji ćemo biti uz njih do kraja. Naša deca nemaju nastavu jer nema ko da im je drži. Nema boljih, nema drugih, nema alternative! Kad njihovi nastavnici odluče drukčije – vraćaju se i deca u klupe. Mi smo ih u Gimnaziju i poslali sa punim poverenjem u autoritet ljudi koji JESU gimnazija, sa poverenjem da će brinuti o tome da ta deca odrastu u dobre, poštene i slobodne ljude. Mi smo sa nastavnicima svoje dece saradnici kad je reč o onome što je u našim životima najvažnije i najsvetije, a to su naša deca. Zato je njihova borba i naša borba, ali je to i opšta, svačija borba za bolje i pravednije društvo i budućnost koja će vratiti dignitet časnom pozivu prosvetnih radnika!
