Gadni adeta u svita ima, oće to i zapcivat i pakostit, al i podvalit i potkazat jedno drugom.
Subatom do podne je bać Šime radijo, taki je red u svita Čikerijanskog zbog zaveta i zvona štoj priklanjske godine pribačeno, tačno spram Križa.
To je zvono štitilo litinu od leda, al sad ni kiše i sniga nema.
Otkud onda i leda?
No bać Šime se iako stari uvatjo u korak s’vrimenom, subata podne on je sidijo za astalom i molijo se, posli se kupo i brijo a nedljom je red bijo kad se ustane da se izmoli pa privrne fićok rakije i u Crkvu na misu.
Al daleko od rodne mu Čikerije.
Nije zamero popi što ga muštro u ispovidaonici zbog rakije.
Bijo je dobar čovik pa ga popo uvik i ispovidijo i pričestio.
No jedared ga zvao u plebaniju i pito.
„Zašto Ti Šime nikad nedaš u lemoziju, neg uplatiš godišnje s Crkvenim porezom?”
„Ja sam velečasni prija rata zdravo bijo siroma, onda sam talovo dvanajst jutara zemlje, pa došo rat odneli me u munkaše, pa me Rusi oslobodili odveli u Rusiju na rad a kad sam se Bogu fala vratjo živ bez prsta na ruki, onda je Vranje škulski drug mi kazo da sam kulak pa me narodna milicija tukla, zatvorili me, uzeli svu zemlju i kad su me puštili imo sam dvi motike piska, i tu posadijo vinograda, isti Roza i ja sa šestoro dice nismo imali šta išo sam u ris a zimi sam siko trsku i o tog smo živili. Jedne godine smo pravili disnotor al je Vranje poslo plenaroše i sve, cilo krmče smo morli dat, da nije bilo ovi što ji zovu dođoši, pocrkali bi od gladi. Milan i brat mu Jovo, oni su mi kradom davali da ne poumirem zajedno š’čeljadima svojima”
Tu popi niko nezgodno, al oped pita.
„Pa šta sad? – takoš do vika?”
„Moždar da, moždar ne sve zavisi dokad će ćeri Vranjine se prinemagat u prvom redu u Crkvi, a lemoziju nemam snage dat kad mi kesu pruži pa me još i pogleda Vranje zlotvora unuk, isti pljunut Vranje ma ku on da ga pravijo”
„Šime!!!! – ovo je zdravo velik gri, i ovako divanit nemožeš!”
„Vite Vi velečasni, možem jel za moje riči ću ja prid Bogom odgovarat, a ne Vi! – a Vi se dobro čuvajte o’ ti što Vam čuvaje prvi red i novce kupe, svit pamti samo ćuti a Vi praznog trbuva niste bili to se vidi”.
Ufffff tu je već počelo kipit do te mire da je popo pito.
„Tu ispada da ja nji štitim, da su moji”
„A neg šta su neg Vaši? – to svo selo zna, neg izgleda Vi neznate da se u svom selu niko proslavio nije, na koncu i Isusa su njegovi raspeli”
Tu je Šime zakatančijo pošteno divan i nije marijo što su posli ga zlotvora Vranje ćeri i unuk zaobalazili, samo je jedared kad se opjo kazo da je u pope rič ko u rešetu voda.
A prid smrt je kazo da će se opet otimat od svita, da će du tražit od svita i ono što nema. Istorija se dico ponavlja, ona je učiteljica života-bile su mu riči na umoru.
Sin mu Pere ono kojdan kazo.
„Ništa baćo omanijo nije! A i nana pokojna je kazla.”
„Kad vidite popove da side s’ oficirima jel bižte jel se spremajte u rat.
