Гадни адета у свита има, оће то и запциват и пакостит, ал и подвалит и потказат једно другом.
Субатом до подне је баћ Шиме радијо, таки је ред у свита Чикеријанског због завета и звона штој приклањске године прибачено, тачно спрам Крижа.
То је звоно штитило литину од леда, ал сад ни кише и снига нема.
Откуд онда и леда?
Но баћ Шиме се иако стари уватјо у корак с’врименом, субата подне он је сидијо за асталом и молијо се, посли се купо и бријо а недљом је ред бијо кад се устане да се измоли па приврне фићок ракије и у Цркву на мису.
Ал далеко од родне му Чикерије.
Није замеро попи што га муштро у исповидаоници због ракије.
Бијо је добар човик па га попо увик и исповидијо и причестио.
Но једаред га звао у плебанију и пито.
„Зашто Ти Шиме никад недаш у лемозију, нег уплатиш годишње с Црквеним порезом?”
„Ја сам велечасни прија рата здраво бијо сирома, онда сам талово дванајст јутара земље, па дошо рат однели ме у мункаше, па ме Руси ослободили одвели у Русију на рад а кад сам се Богу фала вратјо жив без прста на руки, онда је Врање шкулски друг ми казо да сам кулак па ме народна милиција тукла, затворили ме, узели сву земљу и кад су ме пуштили имо сам дви мотике писка, и ту посадијо винограда, исти Роза и ја са шесторо дице нисмо имали шта ишо сам у рис а зими сам сико трску и о тог смо живили. Једне године смо правили диснотор ал је Врање посло пленароше и све, цило крмче смо морли дат, да није било ови што ји зову дођоши, поцркали би од глади. Милан и брат му Јово, они су ми крадом давали да не поумирем заједно ш’чељадима својима”
Ту попи нико незгодно, ал опед пита.
„Па шта сад? – такош до вика?”
„Мождар да, мождар не све зависи докад ће ћери Врањине се принемагат у првом реду у Цркви, а лемозију немам снаге дат кад ми кесу пружи па ме још и погледа Врање злотвора унук, исти пљунут Врање ма ку он да га правијо”
„Шиме!!!! – ово је здраво велик гри, и овако диванит неможеш!”
„Вите Ви велечасни, можем јел за моје ричи ћу ја прид Богом одговарат, а не Ви! – а Ви се добро чувајте о’ ти што Вам чуваје први ред и новце купе, свит памти само ћути а Ви празног трбува нисте били то се види”.
Уффффф ту је већ почело кипит до те мире да је попо пито.
„Ту испада да ја њи штитим, да су моји”
„А нег шта су нег Ваши? – то сво село зна, нег изгледа Ви незнате да се у свом селу нико прославио није, на концу и Исуса су његови распели”
Ту је Шиме закатанчијо поштено диван и није маријо што су посли га злотвора Врање ћери и унук заобалазили, само је једаред кад се опјо казо да је у попе рич ко у решету вода.
А прид смрт је казо да ће се опет отимат од свита, да ће ду тражит од свита и оно што нема. Историја се дицо понавља, она је учитељица живота-биле су му ричи на умору.
Син му Пере оно којдан казо.
„Ништа баћо оманијо није! А и нана покојна је казла.”
„Кад видите попове да сиде с’ официрима јел бижте јел се спремајте у рат.
