I dok Dijana Hrka već 11. dan štrajkuje glađu jer odgovornih za smrt njenog deteta i još 15 osoba, stradalo pod nadstrešnicom nema, u Subotici je najveća senzacija napad na slobodnu reč i nezavisno novinarstvo.
Kada se to desilo i zašto još ne znamo ali izvesno je da se napad dogodio nakon završenog protestnog skupa kada su građani blokirali raskrsnicu kod Nove opštine.
„Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom“ je rečenica koja mi se provlači kroz misli dok pišem ovaj tekst jer iako smo kao redakcija na skupu bili a i na istom ostali do kraja, napada, bar dok je isti trajao nije bilo.
Kada se on dogodio? Kako i gde tačno?
Ah zar je to i važno. Sada u ovom trenutku kada treba pisati što više o napadu na nazovi „nezavisno novinarstvo“.
Utrkivanje ko će isti napad osuditi jer novinari su svetinja (uf) je takođe više nego loša kombinacija licemerja i neobaveštenosti bez želje da se u dubiozu problema i uđe.
Novinarima se preti oduvek. Neki budu pretučeni. Neki izgube posao, kuću, firmu a neki budu ubijeni. To je posao. Jednako kao i vatrogascu da spašava nečiji dom rizikujući sopstveni život , svesno, da bi spasao od vatrene stihije nečiju porodicu ili imovinu.
Pre svega od osude niko neće imati ništa ali od činjenice da se danas „nezavisno novinarstvo“ koje kreira sliku Subotice, na primer prema Republici i Pokrajini svodi na „raspoloženje“ jednog novinara, imamo samo štetu.
1999. godine u Subotici smo, jeste bolno čuti, imali nezavisno novinarstvo jer su vesti iz Subotice plasirane na radiju B92, Radio Subotici, Građanskom listu, Danas, Slobodnoj Evropi i naravno to nije bila jedna jedina osoba od čije je volje zavisila prezentacija određenih opcija.
Pres kliping danas naših vesti i nema svrhu jer sve nezavisne redakcije danas preuzimaju jedan izveštaj koji , moramo priznati nije uvek ono što imamo na terenu,
Danas na terenu imamo čak tri osobe koje štrajkuju glađu. U svakom momentu Dijani Hrki mogu da otkažu bubrezi, u krajnjem slučaju da se desi ono najgore.
Da li je važno ko će mi i zašto posle završenog skupa na mestu kojeje u celosti pokriveno kamerama izgužvati legitimaciju ili pokušati da otme telefon. zar je važno stavljati sebe u prvi plan a ne ljude koji žrtvuju živote da bi nekome jednom bilo bolje, da nema više smrti koja će greškom posetiti još neku nadstrešnicu.
Pitam se i vraćam sećanja kako smo uspeli da od loših pr-ova stranki i propagandista koji se ne libe ničeg napravimo maltene heroje veće od Dijane Hrke.
Pitam se da li je obaveza da komentarišete ili da se na legitiman način borite, da novinarstvo bude zaista novinarstvo a ne kutija za reketiranje i dobijanje jeftinih političkih poena.
Novinar koji svoj obraz proda jednom prodaće ga uvek. Njemu je svejedno. Dijani nije.
