И док Дијана Хрка већ 11. дан штрајкује глађу јер одговорних за смрт њеног детета и још 15 особа, страдало под надстрешницом нема, у Суботици је највећа сензација напад на слободну реч и независно новинарство.
Када се то десило и зашто још не знамо али извесно је да се напад догодио након завршеног протестног скупа када су грађани блокирали раскрсницу код Нове општине.
„Да ли верујеш мени или мислиш својом главом“ је реченица која ми се провлачи кроз мисли док пишем овај текст јер иако смо као редакција на скупу били а и на истом остали до краја, напада, бар док је исти трајао није било.
Када се он догодио? Како и где тачно?
Ах зар је то и важно. Сада у овом тренутку када треба писати што више о нападу на назови „независно новинарство“.
Утркивање ко ће исти напад осудити јер новинари су светиња (уф) је такође више него лоша комбинација лицемерја и необавештености без жеље да се у дубиозу проблема и уђе.
Новинарима се прети одувек. Неки буду претучени. Неки изгубе посао, кућу, фирму а неки буду убијени. То је посао. Једнако као и ватрогасцу да спашава нечији дом ризикујући сопствени живот , свесно, да би спасао од ватрене стихије нечију породицу или имовину.
Пре свега од осуде нико неће имати ништа али од чињенице да се данас „независно новинарство“ које креира слику Суботице, на пример према Републици и Покрајини своди на „расположење“ једног новинара, имамо само штету.
1999. године у Суботици смо, јесте болно чути, имали независно новинарство јер су вести из Суботице пласиране на радију Б92, Радио Суботици, Грађанском листу, Данас, Слободној Европи и наравно то није била једна једина особа од чије је воље зависила презентација одређених опција.
Прес клипинг данас наших вести и нема сврху јер све независне редакције данас преузимају један извештај који , морамо признати није увек оно што имамо на терену,
Данас на терену имамо чак три особе које штрајкују глађу. У сваком моменту Дијани Хрки могу да откажу бубрези, у крајњем случају да се деси оно најгоре.
Да ли је важно ко ће ми и зашто после завршеног скупа на месту којеје у целости покривено камерама изгужвати легитимацију или покушати да отме телефон. зар је важно стављати себе у први план а не људе који жртвују животе да би некоме једном било боље, да нема више смрти која ће грешком посетити још неку надстрешницу.
Питам се и враћам сећања како смо успели да од лоших пр-ова странки и пропагандиста који се не либе ничег направимо малтене хероје веће од Дијане Хрке.
Питам се да ли је обавеза да коментаришете или да се на легитиман начин борите, да новинарство буде заиста новинарство а не кутија за рекетирање и добијање јефтиних политичких поена.
Новинар који свој образ прода једном продаће га увек. Њему је свеједно. Дијани није.
