Moje prvo sećanje na autobus, onaj subotički vezano je za moju porodicu. Tata i mama nisu imali auto pa su da bismo išli kod babe morali do nje da se vozimo baš ovim prevoznim sredstvom. Brojala sam korake do autobuske stanice a onda i minute dok smo ga svo troje čekali. Naravno, kasnio je ali nama to nije bio problem.
Volela sam da sedim sama. Zamišljala sam da se, kao vozim potpuno sama i da me tata i mama ne prate pogledom da slučajno ne ustanem a da vozač naglo ne zakoči. Brzo sam odrasla a onda je usledila srednja škola, pa izlasci a za sve to koristila sam dobri, stari, prašnjavi autobus.
Ljudi su se vraćali sa posla, sa zabava, iz bolnice, sa pijace. Vukli smo lenjire, torbe, hamer papir a ponekad i kofere. Sve to u autobusima JP Subotica-trans koji će za nešto manje od tri meseca odvoziti svoju poslednju vožnju.
Zašto je neki tamo baja smatrao da preduzeće koje je godinama prevozilo Subotičane i koje bi prema svakom ko ima koeficijent inteligencije iznad 95 trebalo da bude rentabilno odlučio da ga preda nekom drugom preduzeću nikada nećemo znati ali znaćemo da smo ispali pre svega „pizde“.
Dopustili smo da nam neko, ko se , kada je prvi put video autobus, izuo pre nego što je u njega ušao danas „ugrađuje“ u posao jer mu se prosto može. Može mu se da gleda naša sećanja, naše reči koje pišemo, ko gde stigne i može i da se smeje kako je uspešno pored svega već urušenog, kao u tabliću napravio tarabu i uništio i ovo preduzeće.
Spisak je dugačak a mi okrenuti sami sebi i svojim malim, beznačajnim problemima gubljenjem baš ovog preduzeća gubimo ljudskost jer smo dostojanstvo davno izgubili.
Slušamo obrazloženja ljudi koji i ne znaju o čemu govore ali znaju da će im novačnik biti puniji a imovinska karta šira za još koji kvadrat. Vi ćete se već voziti kolima na liznig ili nekim uveženim autom od rođaka baš ovih što „raspičkavaju“ sve što imamo. Nemate vi, naravno vremena da pored posla, obaveza, dece i ko zna čega još stanete i borite se ne za Subotica-trans nego za sebe. Danas to jesu autobusi ali sutra će biti glave. Lečiće nas doktori iz Prdojevaca a recepte ispisivati dileri iz Zemuna.
Prašnjavi, stari, rasklimatani autobusi dugo će se pamtiti. Jebote, ja sam u njima poneki put mogla i zaspati ali danas je druga priča. Možda će, kad nam Trans sa juga donese mirišljava leta i otvorene leteće autobuse i naša sećanja nestati. Možda.
Ja bih sad rado sela u šesticu i rekla vozaču: Ajde vozi u pizdu materinu. Za bolje nismo!
