Моје прво сећање на аутобус, онај суботички везано је за моју породицу. Тата и мама нису имали ауто па су да бисмо ишли код бабе морали до ње да се возимо баш овим превозним средством. Бројала сам кораке до аутобуске станице а онда и минуте док смо га сво троје чекали. Наравно, каснио је али нама то није био проблем.
Волела сам да седим сама. Замишљала сам да се, као возим потпуно сама и да ме тата и мама не прате погледом да случајно не устанем а да возач нагло не закочи. Брзо сам одрасла а онда је уследила средња школа, па изласци а за све то користила сам добри, стари, прашњави аутобус.
Људи су се враћали са посла, са забава, из болнице, са пијаце. Вукли смо лењире, торбе, хамер папир а понекад и кофере. Све то у аутобусима ЈП Суботица-транс који ће за нешто мање од три месеца одвозити своју последњу вожњу.
Зашто је неки тамо баја сматрао да предузеће које је годинама превозило Суботичане и које би према сваком ко има коефицијент интелигенције изнад 95 требало да буде рентабилно одлучио да га преда неком другом предузећу никада нећемо знати али знаћемо да смо испали пре свега „пизде“.
Допустили смо да нам неко, ко се , када је први пут видео аутобус, изуо пре него што је у њега ушао данас „уграђује“ у посао јер му се просто може. Може му се да гледа наша сећања, наше речи које пишемо, ко где стигне и може и да се смеје како је успешно поред свега већ урушеног, као у таблићу направио тарабу и уништио и ово предузеће.
Списак је дугачак а ми окренути сами себи и својим малим, безначајним проблемима губљењем баш овог предузећа губимо људскост јер смо достојанство давно изгубили.
Слушамо образложења људи који и не знају о чему говоре али знају да ће им новачник бити пунији а имовинска карта шира за још који квадрат. Ви ћете се већ возити колима на лизниг или неким увеженим аутом од рођака баш ових што „распичкавају“ све што имамо. Немате ви, наравно времена да поред посла, обавеза, деце и ко зна чега још станете и борите се не за Суботица-транс него за себе. Данас то јесу аутобуси али сутра ће бити главе. Лечиће нас доктори из Прдојеваца а рецепте исписивати дилери из Земуна.
Прашњави, стари, расклиматани аутобуси дуго ће се памтити. Јеботе, ја сам у њима понеки пут могла и заспати али данас је друга прича. Можда ће, кад нам Транс са југа донесе миришљава лета и отворене летеће аутобусе и наша сећања нестати. Можда.
Ја бих сад радо села у шестицу и рекла возачу: Ајде вози у пизду материну. За боље нисмо!
