Изгубила сам је пре 20 година а као да је отишла јуче. Моја бака. Моја Драгијана. Моја Драгојла. Мој најбољи пријатељ.
Имала је свега пет разреда основне школе али била је паметнија од свих ових данас учених. Имала је смисао за хумор и поглед у којем се све видело.
Мислила сам, док је нисам изгубила, да су људи који напуне седамдесет млади а данас не мислим ништа. Осим што је се сетим. Сваки дан.
Сетим се како ме је звала једно вече сва уплашена да дођем до ње јер је почео рат а то је закључила гледајући њен мали црно бели телевизор у летњој кухињи. Кажем јој какав црни рат ц то ти је Милошевић на Газиместану. Знате оно „волим и ја вас“. Она ћути и цокће. Зна да неће бити добро.
Волела сам дуго са њом да причам. О људима. О политици. О свему. Све је разумела и на неки њен начин увек ме враћала на „фабричка подешавања“. Не залећи се. Буди тиха. Женско си. Кад се разбеснела, онако на њен начин рекла је :“Шта ћеш ти са том ствари (знате којом) у руци да противречиш мушкарцима.“ Онда сам ја њој рекла да је време давно када је деду морала на столу да чека млака супа, давно прошло.
Моја Драгица била је удовица од своје 39. године. Деду је волела до своје смрти. Неискварена, чиста душа, блага и предивна.
Волели су је људи а ја сам ето волела њу. Волим је и данас. Као да је ту. Осетим понекад укус њених колача под непцима и благи додир њене танке свилене кецеље коју је увек носила. Као двадесетпетогодишња жена често сам долазила код ње да ме посаветује, да ме мази или да је чешљам.
Данас сам је се сетила и њеног става да су сви политичари говна.
Да тако гладни и жедни чекају да оду једни па да дођу нови. Гладнији и жеднији. Спремни да продају веру за вечеру. Да одуговлаче. Да лажу, краду и уједају.
Смејала сам се, мислила сам, њеном слабом политичком знању а данас бих јој опет рекла. Драгијана па ти си геније.
Умрла је тихо. У болници. У Сенти. Докторима није веровала. Без страха и себичних жеља. Задњи пут када сам је видела, свега неколико минута пре него што ће отићи. Рекла је: „Нана, чувај себе“.
Ово сам морала да напишем јер моја Драгица је то заслужила.
