Izgubila sam je pre 20 godina a kao da je otišla juče. Moja baka. Moja Dragijana. Moja Dragojla. Moj najbolji prijatelj.
Imala je svega pet razreda osnovne škole ali bila je pametnija od svih ovih danas učenih. Imala je smisao za humor i pogled u kojem se sve videlo.
Mislila sam, dok je nisam izgubila, da su ljudi koji napune sedamdeset mladi a danas ne mislim ništa. Osim što je se setim. Svaki dan.
Setim se kako me je zvala jedno veče sva uplašena da dođem do nje jer je počeo rat a to je zaključila gledajući njen mali crno beli televizor u letnjoj kuhinji. Kažem joj kakav crni rat c to ti je Milošević na Gazimestanu. Znate ono „volim i ja vas“. Ona ćuti i cokće. Zna da neće biti dobro.
Volela sam dugo sa njom da pričam. O ljudima. O politici. O svemu. Sve je razumela i na neki njen način uvek me vraćala na „fabrička podešavanja“. Ne zaleći se. Budi tiha. Žensko si. Kad se razbesnela, onako na njen način rekla je :“Šta ćeš ti sa tom stvari (znate kojom) u ruci da protivrečiš muškarcima.“ Onda sam ja njoj rekla da je vreme davno kada je dedu morala na stolu da čeka mlaka supa, davno prošlo.
Moja Dragica bila je udovica od svoje 39. godine. Dedu je volela do svoje smrti. Neiskvarena, čista duša, blaga i predivna.
Voleli su je ljudi a ja sam eto volela nju. Volim je i danas. Kao da je tu. Osetim ponekad ukus njenih kolača pod nepcima i blagi dodir njene tanke svilene kecelje koju je uvek nosila. Kao dvadesetpetogodišnja žena često sam dolazila kod nje da me posavetuje, da me mazi ili da je češljam.
Danas sam je se setila i njenog stava da su svi političari govna.
Da tako gladni i žedni čekaju da odu jedni pa da dođu novi. Gladniji i žedniji. Spremni da prodaju veru za večeru. Da odugovlače. Da lažu, kradu i ujedaju.
Smejala sam se, mislila sam, njenom slabom političkom znanju a danas bih joj opet rekla. Dragijana pa ti si genije.
Umrla je tiho. U bolnici. U Senti. Doktorima nije verovala. Bez straha i sebičnih želja. Zadnji put kada sam je videla, svega nekoliko minuta pre nego što će otići. Rekla je: „Nana, čuvaj sebe“.
Ovo sam morala da napišem jer moja Dragica je to zaslužila.
