Јуче у Новом Саду коначно сам добила потврду да живимо у времену када се води рат између доброг и лошег, светла и таме, човека и оног који то није.
Јуче у том старом а новом, младом Новом Саду били су студенти, не људи – људине. Показали су да имају правију кичму и од родитеља који су у „њихово време“ више возили бицикле него седели за рачунаром. Ово су самосвесна деца, жељна да на власт НЕ дође неки задригли квази политичар него неко ко ће им обезбедити систем где ће њихове дипломе нешто вредети.
Да ће она курва која студентима поручује да вредно уче, да јој једном могу прати кола бити у затвору не зато што наплаћује секс овим горе поменутим него зато што не плаћа порез годинама.
Да та иста курва неће радити у Министарству јер има добру препоруку од другог задриглог или да та иста неће бити некоме надређена. Да та иста неће смислити лого Поште, мењати боју аутобуса из плаве у жуту, да неће клечати по лифтовима и запошљавати своје колегинице ајфонке, муфлонке, силиконке…
Никада ми није било јасно шта нпр Неда Украден или Жељко Самарџић раде у Пошти, зашто Јелена Карлеуша од МТС-а добија количине новца од којег исти тај МТС може да излечи много деце.
Дошли смо до тога да нам институције не раде, да нас лече пијани и дрогирани лекари, да нам медијима управља Жељко Митровић а програм воде јоване, сарапе, чарапе и отирачи. Да нам политичари буду они који још не знају ни сва слова.
Зато су студенти устали и рекли доста. Зато су студенти устали и рекли да лустрације бити мора. Зато су студенти устали да кажу нећете више. Нико!
Ни ови ни они, ни леви, ни десни. Биће како пленум каже. Јер ту смо где јесмо.
Подршка маторе распале квази уметнице Марине Абрамович која се из хобија маже крвљу и користи крв деце да се подмлађује а успут припрема изложбе које су апсолутна сатанизација свега светог мени а верујем и већини не треба баш као она фришко пристигла подршка од њене другарице Мадоне. Две маторе олињале бабускаре које су одлучиле да својим ритуалима обезбвређују све што је свето. Које су за једну бору мање продале веру за вечеру а раде су да врбују и децу.
Само возите обе заједно са овим нашим српским уметником који прави палачинке и финансира безначајне изложбе ове надри бабе на стероидима, коју јебу коњи, морнари и скакавци.
Све је отишло предалеко а ми путујемо тим расклиматаним возом више од деценију. Пишем на ову тему интензивно од 2014.године. Водим своје битке. Углавном их нисам добијала јер сам била претиха за масу која је говорила: А шта ћу? Неко ће те убити. Боље ћути. Замераш се безвезе. Добронамерно ти кажем шта ће ти то?
Не знам али знам да ћу рат добити. То знам. Да ћу мојој храброј цури, која све то већ зна, боље од мене, сигурна сам помоћи да истраје у томе, да добро увек побеђује.
Не може другачије.
