Исо Планић предавао ми је, некада давно, географију. И не само то. Водио је нас ученике тада Грађевинске школе готово сваког викенда у дуге шетње ноћу око Палићког језера, на екскурзије, планинарења. Био нам је друг, учитељ и родитељ, када је то требало. Благ и увек добро расположен.
Онда сам о њему писала, са њим причала у својим емисијама о његовим планинарским успесима, од успона на Монт Еверест и друге планинске врхове, као и о успесима сада већ Политехничке школе где је на месту директора био од 2009. године,
Све до ове 2025. године, када се на пријему поводом почетка нове школске године, опростио од свог колектива уз речи : “На крају се ваљда бодује како смо играли“. Исо Планић је генерације учио да играју фер, да не мора сваки врх бити дотакнут али да је успех кренути са успињањем.
Ипак, ово време зло донело нам је и искушења пред којим данас није само колектив Политехничке школе него и генерације које долазе.
Време у којем се успон на Монт Еверест вреднује мање од пењања по кафанским столовима. Где директорска места заслужују оне које си викендом плаћао да ти певају омиљену песму и лепио им упљуване новчанице на чело. Данас директорска места заслужују они што имају „папирче“ на којем је број чланске карте без струке и знања свих слова азбуке.
Научиће се, што би рекли, у ходу. Важно је да је наш (а)!
Није ово суноврат друштва ово је суноврат генерација које ће у вртићима слушати „Крими рад“ док ће им идоли бити Кристијан Голубовић и Миша Вацић.
Биће вам тешко када и вашој деци постане нормално да диплому па чак и ону докторску купе као килограм меса у месари „Јаран“ и да их притом не буде срамота што ће истом „убити некога“. То је ваше дете којем сте допустили да крене у вртић, школу само зато што морају да уче па макар и код кафанске певачице која је сплетом животних околности постала учитељица.
Било ми је занимљиво и признала бих помало смешно када сам читала интервју са неком „оном дамом“ која је хтела да буде шефица контроле лета јер ето то јој се допада. Завршила за обућарку, отишла мало до Дубаија, поштено је измазали говнима а онда се вратила у Србију, учланила се у странку и небо је постало граница.
Контролори лета, професори којима је изгорела диплома, доктори без дипломе којима је фетиш „карање“ медицинских сестара по болници, правници без икаквог знања, архитекте без да сте ишта нацртали у животу, моралне наказе овог друштва, да не бих баш пуно псовала желим вам да вам најмилије лече, уче и бране баш овакви. Никако другачије јер само ћете тако осетити сво блато и смрад оног у чему се деценијама гуше они са дипломама и без чланске карте.
