У петак, 4. јула, са почетком у 19 часова, у склопу изложбе Алме Гачанин „Част ми је служити и дужност задовољити“ одржаће се филозофска агора „Слуга или господар – ко заправо управља?“
Изложба уметнице Алме Гачанин отвара питања динамике моћи у савременим радним окружењима, кроз личну, феминистичку и класно освешћену призму. Гачанин истражује сложене односе доминације и сервилности, са посебним фокусом на родну и класну позицију радница у неолибералном систему рада. Уметница се ослања на сопствено искуство рада у различитим секторима – од уметности до услужних индустрија – како би промишљала тензије које извиру из свакодневних облика подређености, послушности и емоционалног рада.
Инспирисана флуидношћу улога у међуљудским односима, као и Хегеловом дијалектиком господара и роба, Гачанин представља низ радова који ову тему осветљавају из различитих перспектива.
„Дијалектика господара и роба из Феноменологије духа је Хегелов покушај да суштину своје мисли илити светске повести прикаже кроз представно мишљење, пригодном параболом, алегоријском причом о односу господара и роба као парадигматичном односу који чини срж историјског дешавања. Многи су филозофи бит своје мисли приказивали кроз пригодне приповести а вероватно најпознатији покушај је Платонов мит о пећини. Међутим, док Платон изласком из мрака пећине на светлост дана и дизањем очију ка сунцу дочарава успињање до умног посматрања вечног, савршеног, непромењивог поретка суштина, Хегел напротив својим митом хоће да објасни саму логику историјског кретања, промене у чијој сржи лежи негација. Наиме господар је слободан, на начин да може оно што хоће, и своју вољу простире изван себе, на предмете као својину али и на оне који додуше изгледају као људи али су само оруђа која говоре – робове. Роб није човек јер не практикује слободу. То је античка парадигма али основа овог односа преноси се и на средњи век где су актери господар и слуга или нови век где су актери индустријалац и пролетер. Свеједно, обрт настаје негацијом, када слуга схвати да господар зависи од њега јер је у том односу он тај који је делатан, да његов рад чини господара господарем и да би он слуга могао без њега али да господар не би могао као такав да опстане без слуге. И тако је повесни ход заправо освајање слободе низом негација: као побуна робова, као сељачка буна, као раднички штрајк, као хипи покрет, као марш за со, као борба против апартхејда, као феминистички покрет, као грађанска непослушност. Или на личном плану као прво нећу, као пубертет… Добар пример парадигме промене која почиње негацијом налазим код карибског франкофоног писца и активисте Емеа Сезера који је прерадивши чувену Шекспирову Буру приказао како се код роба црнца рађа свест о сопству, аутономији воље, дакле слободи.
Како дијалектику која почиње негирањем постојећег стања ствари кроз своје промишљање савремених односа моћи, подређености, сервилности, тензија провлачи Алма Гачанин, е о томе ваља разговарати“.
Водитељ агоре је Борис Чегар, професор филозофије у Гимназији „Светозар Марковић“.
Фото: Јована Рељић
