У Градском музеју Суботица ће се у среду, 9. јула, са почетком у 19 часова одржати промоција књиге историчара уметности Беле Дуранција Чудо у Кикинди – Уметничка колонија “Терра” (1982–2011), коју је објавио Културни центар Војводине “Милош Црњански” и Издавачка кућа “Тиски цвет” д.о.о., у едицији “(п)Огледи”.
У програму ће учествовати Верица Немет, историчарка уметности Интернационалног симпозијума скулптуре у теракоти великог формата “Терра” из Кикинде, Љубица Вуковић Дулић, историчарка уметности Градског музеја Суботица, те Виктор Генцел и уредници издања Мирко Себић и мр Славко Матић. Модератор вечери: историчар уметности, др Олга К. Нинков.
„Јединствен, рекао бих – непоновљив пример стваралачке радионице, заправо бисер хтења и остварења идеје уметничких колонија, не само наших већ светских, догодио се и остварио са кристално јасним показатељима виталности баш у Кикинди. Потврђујући се, поред непроцењиве ризнице остварења – Музејем ‘Терра’, и сврсисходним трајањем у сарадњи са студентима, ‘Терра’ је остварила снове већ одавно прижељкиване у заједништву жеља и остварења, удружених широм света. ‘Терра’ је самосвојно ‘чудо у Кикинди'“, записао је аутор.
Бела Дуранци (Бач, 5. јул 1931 – Суботица, 1. јул 2021), један је од најпопуларнијих историчара уметности у круговима љубитеља војвођанске уметности. Био је први дипломирани историчар уметности у Суботици. У периоду од 1959. до 1984. радио је као први историчар уметности у више сродних суботичких институција: у Градском музеју (1. април 1959 – 1. април 1975), где је био и директор (1969–1971), Градској изложбеној сали (1960–1962) и Градском музеју за потребе „Ликовног сусрета“, претходнице данашње Савремене галерије. Након музеја, запослио се у новооснованом Међуопштинском заводу за заштиту споменика културе Суботица, где је остао до пензионисања (1980–1984). Његова стручна и списатељска активност не престаје све до његове смрти. У тексту који до сада није објављиван, аутор бележи лично сећање на првих 30 година кикиндске “Тере”. Дуранци уметничку колонију вајања у теракоти види као непоновљив пример хтења и остварења. Као хроничар ликовних колонија у Војводини, он са усхићењем и поштовањем пише о уметницима, јединственом амбијенту колоније и њеном оснивачу, Слободану Којићу.
