Са Ранком Кашиковић женом – борцем која је без страха режиму рекла гласно НЕ тако што је одбила да у склопу „радног задатка“ оде на митинг Српске напредне странке, причали смо на тему „грађанске непослушности“ у Суботици.
Грађанска непослушност у виду преласка пешачког прелаза када се људи у таласима стално враћају преко истог, па због тога успоравају или привемено блокирају саобраћај, јесте потпуно легитиман облик мирног отпора. То је симболички моћно јер користи право пешака да прелазе улицу, али га претвара у колективну акцију која шаље јасну поруку властима. Такав облик акције је једноставан, безбедан, тешко га је третирати као прекршајјер се људи формално крећу по прописимаали га режим не воли јер показује масовност и спремност људи да користе законито право да се успротиве неправди. Ово јесте грађанска непослушност али то није тренутно у Суботици није оно што ми радимо јер шетња по кружном току и његовим пешачким прелазима, где на знак полиције стајемо и пропуштамо возила, НИЈЕ ГРАЂАНСКА НЕПОСЛУШНОСТ, каже Ранка Кашиковић и истиче да је ово заправо доказ колико смо уствари још увек послушни и колико поштујемо правила, чак и када протестујемо.
Права грађанска непослушност подразумева свесно и ненасилно кршење неког правила и закона, да би се указало на већу неправду. Значи, то није насиље или хаос, већ планско и мирно ометање свакодневног тока живота, којим људи говоре да друптвени поредак није нормалан док се не исправи неправда. Код нас то више личи на симболичну шетњу и испуњавање форме. Грађанска непослушност почиње када одлучимо да не пристајемо на ограничења која се стављају исред нас и која спутавају наш глас, све док је акција мирна и усмерена на веће добро.
На преговоре са полицијом током јучерашње блокаде односно њихову „препоруку“ да се грађани склоне са кружног тока Ранка Кашиковић каже да то свакако није грађанска непослушност.
Када тридесетак људи преговара са полицијом да ли да се склони са блокаде, то је заправо супротно од суштине непослушности, то је послушност прерушена у протест. То по мени не шаље поруку снаге , већ поруку дајош увек тражимо дозволу за сопствену слободу. Блокада, да би имала смисла мора да буде мирна али одлучна. Грађанска непослушност се не договара када ће да почне или престане, она се прекида тек када се испуне захтеви или кад сами грађани закључе да је моменат за следећи корак отпора.Зато сматрам да је ово што се дешава код нас контра-продуктивно јер обесхрабрује људе да верују у сопствену снагу. Докле год преговарамо како и када да се повучемо, не померамо границе. Оне се померају када одлучно стојимо иза свог права да кажемо да ми не пристајемо.
Ранка Кашиковић тврди да је баш из ових разлога оѕив људи у Суботици слаб јер се данима ради једна те иста ствар, без икаквог померања границаи без јасног циља.
Људи виде да се ништа не мења, да шетамо у круг, станемо када полиција каже, пустимо саобраћај , па опет испочетка. Многима то делује бесмисленои без корачања ка било каквом успеху, да не кажем крајњем циљу.
Уз то овде код нас на улици стално чујем ону причу „ То је Суботица, овде се не може ништа, овде су људи такви“. Та нарација је сама по себи облик контроле људи јер понављају једни другима да су немоћни што се и претвори у самопоражавајуће пророчанство. Највећи проблем је по мени што људи овде не препознају јасне, конкретно организоване радње и акције. Ако не видиш план, ако не видиш циљ и корак којим се до њега иде зашто би се излагао било каквом ризику? Грађани неће да учествују у нечему што не осећају као озбиљан притисак који доноси резултат, каже још Кашиковић за Дневни портал и истиче своје мишљење да је кључ у Суботици да се престане са празним симболичким формама које не доносе помак као и да се почне са стварном, добро осмишљеном грађанском непослушношћу, корак по корак.
Не пристајемо, не склањамо се, не враћамо се кући док не добијемо оно због чега смо овде. Докле год стојимо по страни и понављамо да се овде ништа не може, побеђују они који се усуђују да нам узму све и узимају нам све. Многи мешају грађанску непослушност насиље, а то никако није исто, и зато верујем да и тај страх од насиља утиче на то што нас је мало. Ја сам прва која је апсолутно против насиља, зато сам и на улици јер у овој земљи насиље већ влада, само долази одозго, од оних који мисле да смо немоћни а и против тога се боримо. Грађанска непослушност је, за разлику од насиља, оружје слободних људи које не повређује никога већ јасно показује да не пристајемо да будемо мирни кад неправда постане правило. То је мирна, одлучна побуна којом обични људи враћају достојанство и снагу а ја верујем да није Суботица слаба, само још чека људе који ће јој показати да се страх помера када се човек помери с места, каже Ранка и истиче да је најважније ЈЕДИНСТВО.
То је оно што највише фали Суботици да би се покренула. Време је да престанемо са међусобним поделама, ситним осудама и јаловим критикама. Време је да коначно будемо једно: студенти, радници, пољопривредници, активисти, удружења, опозиција, слободни грађани, сви као један. Ако нас нема свих у договору, у заједничком плану, у истој реченици да је доста, резултат ће изостати. Није више време да се делимо, време је да се саберемо и окупимо око једне ствари а то је промена коју више нико не може зауставити, закључује Ранка Кашиковић.
