У уторак, 24. јуна, у 88. години, преминуо је новинар у пензији Живојин Инић
Живојин Инић рођен је у Осијеку 29. септембра 1937. године, а у Суботицу се доселио на Дан ослобођења, 10. октобра 1945. године где је завршио основну школу а потом и Гимназију „Моше Пијаде“.
Иако се у потрази за сталним запослењем опробао у многим професијама, љубав према књижевности и лепо написаној речи одвела га је у новинарство. Био је вишедеценијски новинар-уредник и водитељ у Радио Суботици, те дописник– Спортског журнала, Дневника, Политике, Спорта, Темпа, те загребачког Вечерњег листа и Вјесника, и других.
Слушаоци Радио Суботице памте га по емисији Спортски џеп (касније Ехо спорт), те Записима у којима се једном недељно освртао на политичке прилике. Записе је касније објавио у књизи Валтер брани Суботицу.
Као уредник спортског програма Радио Суботице ушао је у историју радиодифузије као један од новинара који је први пут уживо преносио у целости један боксерски и један одбојкашки меч, а организовао је низ манифестација и спортских сусрета. Сусретом фудбалских ветерана Југославије и Мађарске (финалиста Олимпијских игара у Хелсинкију 1952. године – 2:0 за Мађарску), Радио Суботица је остварила јединствен подвиг довевши на Градски стадион близу 20.000 навијача. Тиме је уједно прослављен и улазак Спартака у Прву савезну лигу.
Као спортски радник, био је директор фудбалског клуба Спартак у два мандата.
С посебним поносом је истицао част која му је додељена у Сплиту 1979. године, када је био шеф међународног пресс центра Медитеранских игара, као и чланство у Ротарy Цлубу Суботица, Савезу спортских новинара Југославије и Независном друштву новинара Војводине.
Живојин Инић је био и аутор више десетина спортских монографија и публикација, попут Књиге о Спартаку, о фудбалском клубу Спартак, и Лучоноше југословенског фудбала објављеној поводом 100 година фудбалског клуба Бачка.
Живојин Инић био је добитник многих новинарских награда и признања, а најпоноснији је био на признања Боксерског савеза Југославије за најбољег извештача са боксерских мечева и Златно перо Војводине. Град Суботица га никада није наградио.
Иако врло бистрог ума, тело му није дозволило да дочека издавање последње књиге Сутон, у којој је сам аутор о себи написао:
„Када се један осамдесетседмогодишњак, уз све и троструки отац, петоструки деда и троструки прадеда прихвати пера па и први пут упусти у авантуру стварања књижевног дела, онда се израз лудак чини мање увредљивим од речи чудак. Тако Живојин Инић, пензионисани спортски новинар, без бојазни да га подједнако непристојна реч уврнут може повредити, постаје симбол неумереног оптимизма и младалачког неумереног ега.“
Сахрана Живојина Инића одржана је данас на гробљу у Дудовој шуми у кругу породице и најинтимнијих пријатеља.
