“Na školskom takmičenju u plivanju, mom detetu pod političkim uticajem članice gradskog veća zadužene za sport i omladinu zabranjeno je da pliva disciplinu koju je legitimno i pravovremeno prijavila.
I dok se na maminom profilu svi dive “dominatnoj pobedi” devojčice, niko ne zna da je mama sredila da ona bude jedina. One ujednačeno plivaju, bilo je neizvesno koja bi pobedila i to njena mama nije mogla dozvoliti, devojčica je još i pogrešila, svi su videli, ali mama je opet priskočila i spasila je diskvalifikacije, jer njenom detetu ništa ne sme biti na putu. Nije važno što je rasplakala drugo dete, kad floskula “za našu decu” znači upravo to, samo za njihovu ličnu decu.”
Nekada su nas roditelji na sportske aktivnosti upisivali pre svega da bi naučili da gubimo, da poštujemo protivnike i da se fer borimo. Danas je to ipak u drugom planu. U ovoj borbi u kojoj se, o da, koriste deca, od čega se ova vlast toliko gnuša, stradaju podjednako sva pa i njihova. Ona moraju odneti trofej, moraju biti na odgovornim funkcijama pa makar to ponekad bilo i smešno a ujedno i tužno.
Ovom pobedom odgovorna ličnost poput članice gradskog veća zadužene za, gle apsurda, sport i omladinu dala je vetar u leđa mladima da se u Subotici gradu sporta bave na primer plivanjem. Sve do takmičenja u kojem se ne takmiči neko “njihov” ili lično njeno dete.
Zahvaljujem se Nataši Aleksić i Radoslavu Svirčevu na pobedi pravih sportskih vrednosti, ali ničija nije do zore gorela. Ja nastavljam da decu vaspitam na način kao do sada, i sigurna sam da nikad neće ići autobusima za sendvič. Jedina razlila u vaspitanju je da im polako skrećem pažnju sa kime da se ne druže jer će ta deca postati jako loši ljudi, rekla je ogorčena mama deteta (ime poznato redakciji) koja je svakako svom detetu nakon zabrane da se takmiči morala puno toga da pojasni.
U današnje vreme je najbolje ne takmičiti se, nego samo izvesti dete na pozornicu i prosto reći, ja sam vlasnik ovog takmičenja i samo moje dete je prvo i svugde. Niko ti ne brani da poseduješ svoje privatno takmičenje i da kažeš da je tvoje dete prvo. Ili ćeš biti mama koja će svom detetu sama kupiti olimpijski bazen, kao i takmičenje, ili će je ovakva frustracija pratiti ceo život, samo su neki od komentara naših sugrađana na ovu zaista sramnu vest.
Logično bi bilo da sam zaprepašćen ali kada sumiram kako generalno funkcioniše vlast u Srbiji, a posebno u Subotici ovakav postupak potpuno mi je očekivan. Tvrdnju podupirem činjenicom da je subotički bazen postao simbol neodgovornog, koruptivnog, ustvari kriminalnog vođenja gradske vlasti SNS i SVM-a jer smo svedoci i pokušaja zataškavanja u više navrata trovanja dece hlorom.
Članica gradskog veća zadužena za sport i omladinu upravo se drži te mantre pod pretpostavkom da nikada neće odgovarati!, kaže za Dnevni portal Nemanja Šarčević, pokrajinski poslanik Narodnog pokreta Srbije i dodaje da smo već odavno svedoci posrnuća sporta u Srbiji.
Ne samo zbog lošeg Zakona o sportu već zbog upravo ovakvih anomalija a možda i tendencije da se pogotovo u sportu u mlađim kategorijama nameštaju deca privilegovanog statusa a pobede im obezbeđuju “moćni” roditelji u većini slučajeva, članovi političke kamarile, koja trenutno vodi državu. Kvalitet koji se pojavi povremeno je isključivo uzrokovan opštim talentom nacije ali je ugrožen sputavanjem na koje sportisti najčešće reaguju odustajanjem. Ovo ne pričam napamet, nego kao DIF-ovac i bivši zamenik predsednika Pokrajinskog odbora za sport i omladinu gde je kroz egzaktne podatke sve jasno vidljivo, zaključuje Šarčević.
Danas je decu važno naučiti da gube u sportu pa i ponekad u životu. Ali kada neko ko treba deci da bude uzor prednjači u nameštanju rezultata kako to zovemo? Da li je to ustvari medveđa usluga za dete koje je dobilo prvo mesto zahvaljujući nekoj vrsti nepotizma ili oštećenost deteta koje je iz takmičenje eliminisano iz istog razloga. Ko je po vama kao psihologu ovde pretrpeo veću štetu?
Prilikom svakog upisivanja deteta na određenu aktivnost, trebalo bi pitati roditelja koja mu je motivacija za to. Bilo bi idealno kada bi roditelj na to gledao kao na mesto gde dete može fizički i psihički da se razvija, da formira zdrave životne navike i stavove, da se uči frustraciji i porazu i vežba koping tehnike kako da se nosi u situacijama stresa. Međutim, sve češće smo svedoci da to nije tako, pa imate roditelje koji vrše pritiske na trenere, ili se oni međusobno posvađaju na tribinama, ili na neki način pokušavaju da zloupotrebe svoj uticaj da dete dobije povlašćen položaj. Na tim primerima se jasno vidi da tu nije motivacija zdrav razvoj deteta, nego da roditelji preko uspeha deteta sebe doživljavaju uspešnijim od drugih. Na taj način su dete uskratili da usvoji sve vredne lekcije koje nosi bavljenje sportom, a poslali su mu i poruku da je uspeh jedino što je važno i što se računa na kraju dana. Na taj način dete usvaja obrazac da će se za njega uvek neko pobrinuti, da ne mora da ulaže trud, a ako jednog dana i dođe do nekog neuspeha, neće imati izgrađene mehanizme da se sa njim nosi, kaže za naš portal Vesna Bojanić, psiholog.
Branislav Matejin: Nameštanja je na žalost uvek bilo
Deca to lakše podnesu ali nepravdu više vide i osete kroz nas. Ja kao trener nisam to mogao da podnesem, kaže Branislav Matejin i dodaje da je jedan od problema svakako što neki klubovi kako bi došli do para decu prerano ubacuju na takmičenja. Ja sam u karateu bio dugo ali kad čujem da dete posle dve nedelje ide na takmičenje to mogu samo da nazovem biznisom. Prodaja pojaseva, putovanja, sve to košta a dete posle nekoliko treninga nije spremno za takmičenje. To nije normalno. Imao sam susret sa čovekom koji mi je pričao kako je plaćao sudijama da bi njegov klub otišao u viši rang ali se nije time zadovoljio pa je kupio i golmana suprotnog tima. Meni je bilo muka od toga, kaže Bane nadovezujući se na karate gde je on bio a gde je sve bilo moguće ako je sudija “tvoj”.
Tako mojoj devojci ne sude ništa a drugoj sude sve i delimično sam karate ostavio i zbog toga. Pionirska i kadetska liga u karateu e tu je tek bilo nameštanja gde je na primer na moje oči sudija unosio pištolj na takmičenje pa ti pobedi a kako to sve objasniti deci e to je velika umetnost.
Sve u svemu zaključak je da je sport važan ali da se u njega red uvesti mora. Naravno, za primer, uvek možemo krenuti od samog vrha.
