“На школском такмичењу у пливању, мом детету под политичким утицајем чланице градског већа задужене за спорт и омладину забрањено је да плива дисциплину коју је легитимно и правовремено пријавила.
И док се на мамином профилу сви диве “доминатној победи” девојчице, нико не зна да је мама средила да она буде једина. Оне уједначено пливају, било је неизвесно која би победила и то њена мама није могла дозволити, девојчица је још и погрешила, сви су видели, али мама је опет прискочила и спасила је дисквалификације, јер њеном детету ништа не сме бити на путу. Није важно што је расплакала друго дете, кад флоскула “за нашу децу” значи управо то, само за њихову личну децу.”
Некада су нас родитељи на спортске активности уписивали пре свега да би научили да губимо, да поштујемо противнике и да се фер боримо. Данас је то ипак у другом плану. У овој борби у којој се, о да, користе деца, од чега се ова власт толико гнуша, страдају подједнако сва па и њихова. Она морају однети трофеј, морају бити на одговорним функцијама па макар то понекад било и смешно а уједно и тужно.
Овом победом одговорна личност попут чланице градског већа задужене за, гле апсурда, спорт и омладину дала је ветар у леђа младима да се у Суботици граду спорта баве на пример пливањем. Све до такмичења у којем се не такмичи неко “њихов” или лично њено дете.
Захваљујем се Наташи Алексић и Радославу Свирчеву на победи правих спортских вредности, али ничија није до зоре горела. Ја настављам да децу васпитам на начин као до сада, и сигурна сам да никад неће ићи аутобусима за сендвич. Једина разлила у васпитању је да им полако скрећем пажњу са киме да се не друже јер ће та деца постати јако лоши људи, рекла је огорчена мама детета (име познато редакцији) која је свакако свом детету након забране да се такмичи морала пуно тога да појасни.
У данашње време је најбоље не такмичити се, него само извести дете на позорницу и просто рећи, ја сам власник овог такмичења и само моје дете је прво и свугде. Нико ти не брани да поседујеш своје приватно такмичење и да кажеш да је твоје дете прво. Или ћеш бити мама која ће свом детету сама купити олимпијски базен, као и такмичење, или ће је оваква фрустрација пратити цео живот, само су неки од коментара наших суграђана на ову заиста срамну вест.
Логично би било да сам запрепашћен али када сумирам како генерално функционише власт у Србији, а посебно у Суботици овакав поступак потпуно ми је очекиван. Тврдњу подупирем чињеницом да је суботички базен постао симбол неодговорног, коруптивног, уствари криминалног вођења градске власти СНС и СВМ-а јер смо сведоци и покушаја заташкавања у више наврата тровања деце хлором.
Чланица градског већа задужена за спорт и омладину управо се држи те мантре под претпоставком да никада неће одговарати!, каже за Дневни портал Немања Шарчевић, покрајински посланик Народног покрета Србије и додаје да смо већ одавно сведоци посрнућа спорта у Србији.
Не само због лошег Закона о спорту већ због управо оваквих аномалија а можда и тенденције да се поготово у спорту у млађим категоријама намештају деца привилегованог статуса а победе им обезбеђују “моћни” родитељи у већини случајева, чланови политичке камариле, која тренутно води државу. Квалитет који се појави повремено је искључиво узрокован општим талентом нације али је угрожен спутавањем на које спортисти најчешће реагују одустајањем. Ово не причам напамет, него као ДИФ-овац и бивши заменик председника Покрајинског одбора за спорт и омладину где је кроз егзактне податке све јасно видљиво, закључује Шарчевић.
Данас је децу важно научити да губе у спорту па и понекад у животу. Али када неко ко треба деци да буде узор предњачи у намештању резултата како то зовемо? Да ли је то уствари медвеђа услуга за дете које је добило прво место захваљујући некој врсти непотизма или оштећеност детета које је из такмичење елиминисано из истог разлога. Ко је по вама као психологу овде претрпео већу штету?
Приликом сваког уписивања детета на одређену активност, требало би питати родитеља која му је мотивација за то. Било би идеално када би родитељ на то гледао као на место где дете може физички и психички да се развија, да формира здраве животне навике и ставове, да се учи фрустрацији и поразу и вежба копинг технике како да се носи у ситуацијама стреса. Међутим, све чешће смо сведоци да то није тако, па имате родитеље који врше притиске на тренере, или се они међусобно посвађају на трибинама, или на неки начин покушавају да злоупотребе свој утицај да дете добије повлашћен положај. На тим примерима се јасно види да ту није мотивација здрав развој детета, него да родитељи преко успеха детета себе доживљавају успешнијим од других. На тај начин су дете ускратили да усвоји све вредне лекције које носи бављење спортом, а послали су му и поруку да је успех једино што је важно и што се рачуна на крају дана. На тај начин дете усваја образац да ће се за њега увек неко побринути, да не мора да улаже труд, а ако једног дана и дође до неког неуспеха, неће имати изграђене механизме да се са њим носи, каже за наш портал Весна Бојанић, психолог.
Бранислав Матејин: Намештања је на жалост увек било
Деца то лакше поднесу али неправду више виде и осете кроз нас. Ја као тренер нисам то могао да поднесем, каже Бранислав Матејин и додаје да је један од проблема свакако што неки клубови како би дошли до пара децу прерано убацују на такмичења. Ја сам у каратеу био дуго али кад чујем да дете после две недеље иде на такмичење то могу само да назовем бизнисом. Продаја појасева, путовања, све то кошта а дете после неколико тренинга није спремно за такмичење. То није нормално. Имао сам сусрет са човеком који ми је причао како је плаћао судијама да би његов клуб отишао у виши ранг али се није тиме задовољио па је купио и голмана супротног тима. Мени је било мука од тога, каже Бане надовезујући се на карате где је он био а где је све било могуће ако је судија “твој”.
Тако мојој девојци не суде ништа а другој суде све и делимично сам карате оставио и због тога. Пионирска и кадетска лига у каратеу е ту је тек било намештања где је на пример на моје очи судија уносио пиштољ на такмичење па ти победи а како то све објаснити деци е то је велика уметност.
Све у свему закључак је да је спорт важан али да се у њега ред увести мора. Наравно, за пример, увек можемо кренути од самог врха.
